DAČIĆEVO PRIZNANJE

Ima izvesne simbolike što su baš na dan 4. jula novinske agencije prenele, a šef poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije gospodin Ivica Dačić, baš  pod svodoviima Narodne Skupštine Srbije,  izrekao  kako "odgovorno tvrdi" da SPS nema nikakve veze sa zločinima, ubistvima i atentatima koji su se dogodili,  dok je ta stranka bila na vlasti.

Sve što u izveštajima potom sledi o ovom Dačićevom istupu - manje je važno, čak je nebitno u odnosu na prethodne - ‘’boldovane reči’’.

Naime, u  kontekstu presude Vrhovnog  suda Srbije u slučaju Ivana Stambolića i Ibarske magistrale, te završne reči tužioca u ovom procesu, ove Dačićeve reči samo mogu biti prevedene i kao prvo javno i  nedvosmisleno distanciranje jedne partije od njenog pokojnog Predsednika.

U složenom lavirintu unutrašnjih kontroverznih odnosa u SPS-u, u unutrašnjim borbama lidera drugog reda  (‘’jer Miloševića ne može naslediti niko’’), složnih jedino u tome da se što više dobije od Koštunice e dok stranka ne ojača i ne preživi (dok javnost u to mnogo baš mnogo ne veruje)  u permanentnom sukobu unutar  SPS, (pogotovo posle 5. oktobora)  – u sukobu   izmedju zvukova dvojke (kao izvorno srpskih), i jednoličnog ali upornog zvuka gusli, (što je brend krila koje seže I van SPSa, a  koje predvodi jedan drugi ne manje uticajan SPS-ov lider)  – Dačićeve reči, pod određenim uslovima i ogradama,  mogu  se shvatiti kao -  ohrabrenje.

Iako je Dačićevo priznanje od slabe utehe za sve ono kroz šta je prošla Srbija u doba Slobodana Miloševića, njegove su današnje reči veliki korak i za Srbiju, a pogotovo za SPS, pa  makar ni sam Ivica Dačić u svom polemičkom žaru naspram Borisa Tadića ne bio do kraja svestan njihovog stvarnog značenja.

Nema razloga da ne verujemo i u postojanje političke podsvesti.

Držim da nas u tom kontekstu tek očekuju iznenađenja.

Možda uskoro čujemo i izjave koje nam objasne bar neke od političkih kontroverzi u kojima živimo i čije posledice osećamo. Ili, pak,   rebuse ovdašnje levice: Možda dobijemo i objašnjenje o desnoj vladi koja opstaje zahvaljujući glasovima onih koji sebe smatraju levicom, kako se evropska demokratska levica može projektovati u savezništvu sa  populisičkom partijom, ili kako levicu mogu predvoditi bogataši i milijarderi.

Ako to spada u Srbiju kao zemlju čuda, sigurno će Srbiji biti bolje kad takvih čuda ne bude.