NA BALKANU NIŠTA NOVO

Kao i u slučaju raspada nekadašnje SFRJ, i ’’pospešivanja’’ istog -  u čemu su uloga i značaj medija primećeni ali ne i (pre svega u smislu vrednosnih sudova ) sankcionisani do kraja -  tako  se i sada, oko Kosova,  ponavlja ista pripovetka ,    čak sa istim medijskim  lučonošama i  protagonistima, koji su, očigledno, uživaoci privilegija i mogućnosti da baš dugo,  pa  čak i iznova, neodgovorno i zlonamerno  baljezgaju po našoj sadašnjosti i budućnosti.

Srbija je već jednom platila strategiju tumačenja  svega kako ’’medijske zavere protiv Srbije’’ koju su ,   kad je reč o medijskim sadržajima i politikama koje se nisu uklapale u sliku sveta  koju je ovde predočavao Slobodan Milošević sa saradnicima, pratile medijska cenzura i  autocenzura  - pri čemu su saznajne i istorijske  samoobmane, posebna, srpska, tema.

Nije funkcija medija da govore o medijskoj zaveri, već da shodno svojoj  prirodi i mogućnostima ukazuju na brojne opasnosti takvog (dis)kursa.

Taj se ovdašnji medijski usud u nedelji za nama skoro potpuno opetovano manifestovao: kako kroz gotovo egzaltirani medijski pristup pojavi filmova sa mambama i hamzama, (u svakom slučaju nedovoljno analitički) , ali jednako, a  zapravo još gore,  kroz interpretaciju istraživanja  ’’Stratedžik makretinga’’,  O  stavovima ovdašnjeg građanstva prema budućnosti Kosova -  pri čemu je svako uzimao ’’šta- mu-treba’’ -  dok je rečenica koja je rezultate istraživanja dovodila u vezu sa informacijama koje su našim građanima dostupne,  potpuno zanemarena.

Dakako, to je jedna nezgodna rečenica. Ona opominje na mogućnosti i opasnosti mišljenja,  koje se (gotovo po definiciji)   i ne može sviđati  kreatorima budućnosti Zapadnog Balkana , a kamo li  glavnim protagonistima  srpsko-albanskog dijaloga u Beču; njih   najviše i nervira baš  pomisao kako  bi njihova vlastita strana vrednovala njihov nastup i reči  u slučaju da  potpunije zna šta o svemu  misli i šta govori ona druga. Tudje saznanje, viđenje i iskustvo. Morali bi, pre svega,  i više i drugačije da rade.

Komocija političara što mediji usled svoje pristrasnosti  i navijanja  nisu stvorili takvu situaciju biće kratkotrajna;  kao što  će i međunarodna zajednica, ako već nije,  uvideti da joj je najveći promašaj što je baš to previdela.   To će biti jedan, ako ne i  glavni razlog što bi  svi koji, voljno ili nevoljno saučestvuju  u  ’’bečkom poslu’’ mogli završiti kao gubitnici.

U međuvremenu, građani Srbije,  ne bi trebalo da se iznenade ako uskoro u novinama opet  naiđu na već poznate teme o specijalnom ratu ili petokolonašima. 

Na Balkanu,  još uvek, ništa novo…