SRBI, HRVATI I ’’OLUJA’’

Izjave koje su se  iz Beograda i Zagreba prethodnih dana čule povodom obeležavanja godišnjice operacije Oluja, samo su iznova, doduše posredno,   potvrdile  važnost uloge razrednih starešina iz Brisela u  pacifikovanju  onih, ovde i tamo, a  koji bi da, što pre, budu u Evropskoj uniji.

Problem je jedino što Brisel nema takvu moć i uticaj   i nad  medijima, pa su političari na obe strane, povodom godišnjice Oluje,  bili razapeti između očekivanih i podrazumevajućih  evropskih manira  i osećanja potrebe manifestovanja  uvažavanja ''domaćeg patriotizma'',   uz  podsvest  o snazi i uticaju  niskih patriotskih strasti (pojedinih medija).

Bilo je kako je bilo, a moglo je biti i gore.

U čitavoj ovoj priči, reči  hrvatskog Premijera izdvojile su se kao  - konstatacija-i-pitanje – koji se ne mogu zaobići,  zbog faktografije: Nije srušen Novi Sad nego Vukovar,  nije granatirana Podgorica nego Dubrovnik, nije bombardovan Niš nego Osijek itd…

( Neverovatno je da Srbija do danas, iako je to,  ponajpre,  u njenom interesu,  nije temeljnije proanalizirala ni mnogo rekla npr. o nacionalnim,  rodnim  i drugim podacima o ’’likovima’’  koji su, evidentno  na njenu štetu i štetu Srba , ma gde oni bili,  izdavali naredjenja, ne samo  u vezi sa faktima koja pominje Sanader,  -  a koja su, pre svega, ''radila'' za  Tuđmanovu ideju po   kojoj  nema države bez rata i krvi -  dočim su područja ’’odabrana-za-krvarenje’’ bila karaktersitična  po  većem broju hrvatskih građana-državljana koji su,  srpskog porekla...)

Stradalnici srpskog egzodusa iz Krajine, parastos povodom godišnjice Oluje u Crkvi Svetog Marka u Beogradu i izjave tim povodom, spadaju u drugi diskurs.

Ali, u svakom slučaju,  sučeljavanje ta dva diskursa ne obećava preveliku produktivnost.

Možda bi se osnova za produktivnost srpsko-hrvatskog dijaloga  mogla nazreti da,  obostrano, ima  više samokritičkih reči o onom o čemu se u Zagrebu ili Beogradu najradije ćuti;  a kod nas, i u slučaju Oluje, posebno o ponašanju Beograda tokom te operacije; kao i o tadašnjim političkim potezima i kontaktima,  koji su još uvek nedovoljno razjašnjeni i sumnjivi -  a uz to, u  neposrednoj vezi sa tužnom i tragičnom sudbinom Srba iz Krajine,  na kraju  i svih Srba državljana i građana Hrvatske,  ili BiH.

Ali,  svi oni koji u Srbiji i dan danas, iz raznih razloga,  strahuju,  ili  brinu,  zbog  zaštite lika i dela Slobodana Miloševića i njegovih političkih poteza mogu da odahnu.

U Srbiji ne postoji istinska spremnost  za (prevratnički)  posao i ponašanje u tom domenu.

Ovde se još uvek pogrešno veruje da bi svestrano i beskompromisno razračunavanje sa tzv. idejnim osnovama Miloševića i njegove politike štetilo - nacionalnim interesima Srbije! 

However, to je posao koji je nemoguće izbeći -  ma koliko  od 5. oktobra, pa do danas  to vešto izbegavali gotovo svi, bivši i sadašnji,  uticajni protagonisti srpske političke scene.

Taj posao, neobavljen,  ili  odložen na neodređeno vreme, međutim, trenutno Srbiji   pričinjava mnogo više štete kad je reč o budućem statusu Kosova i Metohije, nego kad je reč o eventualnom narušavanju perspektive  odnosa sa Hrvatskom -  koji, po briselskim uputima moraju ići uzlaznom linijom, ma šta o tome intimno  mislili oni koji su primorani da u razvijanju tih odnosa učestvuju.

Usput sećate li se obeležavanja 600 godišnjice boja na Kosovu?!

Tada je bilo, doduše,  stidljivih ideja da bi u obeležavanje tog događaja, posle toliko vekova,  trebalo uključiti i tursku stranu, uz  zaludno uverenje kako univerzalnost takvog koncepta obeležavanja te godišnjice  nije bilo potrebno pobliže objašnjavati.

Dakako, te su ideje u Beogradu  dočekane s odbijanjem i prezrenjem -  jer bi time bio istrgnut  leteći ćilim ispod nogu srpskih nacionalista i šovinista i zagovornika sage o nebeskom narodu.

Ali, neće biti potrebno čekati još 6 vekova.

Turska i Srbija možda će, znatno ranije,  biti u istoj državi – Evropskoj uniji.

Ako ona dotle izdrži…