NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA (RE)IZBORA MINISTRA SPOLJNIH POSLOVA

Da li će Vuk Drašković biti izabran ili ne za prvog ministra spoljnih poslova najmanje se tiče njega samog.

Šta će biti  sa ishodom glasanja skupa koji se  i naziva i smatra najvišim predstavničkim telom  svih građana Srbije to  je ponajmanje Draškovićeva briga.  Sanje stvari je sasvim  obrnuto: to je, pre svega, briga Srbije -   kako vladajuće,  čini se posebno onih koji se svim silama trude da i dalje budu prisutni na (nekritičkom) spisku   srbijanskog postmiloševićevskog  političkog kastinga .

Ma kako se, na jesen,  odvijao izbor srpskog ministra spoljnih poslova gospodin Drašković je već  pobedio.  

Pravo pitanje je, medjutim,  da li će pobediti Srbija,  a jos više, koja  - ona koja bi tek trebalo da bude i koja razvija kapacitete svoje (neželjene) samostalnost i  državnosti, ili ona koja je bila i misli  da bi mogla ponovo da bude – miloševićevska-bez-Miloševića.

Pitanje svih pitanja oko Draškovića u osnovi glasi  može li staro biti opet novo tj.  da li može  biti ono što je nekad bilo -  to je, u osnovi,  pitanje o političkom biću i duhu sadašnje  Srbije.

Za sve one koji bi da odlučuju  o izboru ministra spoljnih poslova  gospodin Drašković i njegov minuli rad na političkoj sceni Srbije   problem su  pre svega  zato što se sve javlja kao prvorazredno simboličko pitanje.

Upravo to   podjednako muči sve one koji bi da mu vide leđa.

Postmiloševićevske  nakaze,   oni koji su najsrećniji kad ostave utisak da im   pokojni Milošević govori iz trbuha, na sav glas viču  da Vuk biti izabran ne može.

(Da imaju i malo pameti -   ćutali bi, ne bi vlastoručno dopisivali  sopstvenu optužnicu; jer je njihovo strasno i glasno  protivljenje izboru Draškovića  pre svega ’’dokaz plus’’ još do kraja nerazvijenim potencijalima  ionako značajne  i teške  presude Vrhovnog suda u slučaju Ivana Sambolića i Ibarske magistrale).

Ali, pitanje Draškovićevog izbora nervira i stranu koja bi rado videla svog čoveka na čelu spoljnih poslova, posebno jer nije naivna pa da ne  zna  da bi takva dobit mogla  biti skuplja od  gubitka.

Ovaj problemski paket začinjava saznanje da  ni Drašković, ni njegovi protivnici - oni koji već krešte, i oni koji se još ne izjašnjavaju ili su se utišali -   nemaju nikakav uticaj  na  pomenutu simboličku  fukciju. 

( Uz sav  trud generacija bezbednjaka Drašković  je i bio i ostao prvi  politički simbol antimiloševićevske Srbije;  bez obzira na protivrečnosti njegovih odnosa sa nekadašnjim DOSom , iracionalnog sukobljavanja sa đinđichevcima, a posebno sa SPO-ovcima-u-rasejanju po Srbiji koji, bez obzira na materijalne i funkcionerske  kompenzacije proizašle iz razlaza  sa Vukom, uz pretpostavku da i političari mogu imati bar malo savesti,  uistinu moraju patiti od  strašnih mora.)  

To sve objašnjava, ali i komplikuje.

Posebno imajući u vidu način današnjeg poimanja političkog i drugog vladanja Srbijom.

Možda će neko od  ’’brendista’’ i ''makijavelista'' doći na ideju da  bi  za imidž Srbije bilo bi korisno da Drašković bude izabran za ministra,   pa makar samo na jedan jedini dan.

Sam Drašković, opet,  zbog svega pomenutog ponekad sklon samodestruktivnoj rezignaciji (koja tako dobro uspeva u Srbiji),  još uvek je u prilici da i sam  interveniše u sledu događaja koji očekujemo i koji će u svakom slučaju biti zanimljiv,  ako ne i dramatičan.