KAKO PRIPREMITI SRBIJU ZA  DECENIJE ŽIVLJENJA U DEPRESIJI I SAMOĆI

POLITIKA, Beograd, Srbija,  03 .septembra 2010.

Igrom slučaja, bio sam prisutan trenutku kada je jedan mali narod bio na kolenima. Kako sam bio stranac imao sam prilike da relativno hladne glave posmatram Čehe kako se te, 1969. godine ponašaju u času kada je izgledalo da je za njih sve izgubljeno: sloboda, nacionalno dostojanstvo, teritorija, privreda. U februaru 1969. zbog toga se jedan mladi čovek po imenu Jan Palah polio benzinom i spalio na glavnom praškom trgu.

Danas, kada odete u Prag, stanete na to mesto i posmatrate grad u svoj njegovoj blistavosti i ne pada vam na pamet kako je pre samo četrdesetak godina sve bilo obrnuto: sive, oronule zgrade, balkoni koji su posle novembarskih kiša masovno padali zajedno sa lišćem, depresivna lica prolaznika, beznađe.
Okolnosti kod nas su drugačije, ali ipak… Slično je osećanje da smo – pali. Da smo daleko od onoga što smo nekada bili. Isuviše dugo traje situacija u kojoj se trudimo da pokažemo kako nismo drugačiji od ostalih, da smo deo Evrope, da nismo otpadnici. Nosimo breme za koje imamo utisak da nam je nametnuto, posrćemo pod njim, sve češće se ponašamo kao žrtve nad kojima se izvršava nepravedna kazna.
 

Nema ličnosti niti autoriteta koji bi ponudio ideju spasa iz duševnog stanja u kome se nalazimo. Niko ne pruža bilo kakvu strategiju izlaska iz slepe ulice po kojoj bauljamo, a ono čime nas političari zasipaju predstavlja najobičnije iluzije. S druge strane, najumniji ljudi našeg naroda, oni koji bi, možda, bili pozvani da sačine nekakav plan, pruže neku, ako ne nadu, ono barem ideju gde i kako, ne laćaju se tog nezahvalnog posla. Većina njih sedi već odavno u kompromitovanim institucijama kao što je SANU i ponaša se kao da se sve ovo događa nekom drugom a ne njihovom narodu.
 

Šta raditi? Naravno da to niko ne zna. Ali možda bi nam gore navedeni primer Čeha mogao biti od koristi. Kako su oni preživeli svoj pad, najtežu nacionalnu katastrofu posle one u kojoj su se našli nakon tridesetogodišnjeg rata? Koliko se sećam, držali su se onoga što im jedino nije moglo biti oduzeto – svoje kulture. Smatrali su da će ih njihova kultura, brižljivo negovana i ljubomorno čuvana, spasti. I bili su u pravu. Spaseni su.
 

Neko će reći: šta s njom? Za šta se praktično kultura može upotrebiti? Da li se ona maže na hleb? Odgovoriću pitanjem. A šta drugo predlažete? Možda naša šansa leži u ekonomskom bumu koji će nam se, iz ko zna kakvog razloga, uskoro dogoditi? Treba li da se nadamo iznenadnim, ni sa čim izazvanim simpatijama koje će svet početi da oseća prema nama? Možda ćemo, ni sam ne znam kako, postati važan činilac u svetskoj politici? Ne, to su iluzije. Ništa se od svega ovoga neće dogoditi, mi nikada (dobro, bar za moga života) nećemo postati članica EU i nikada nećemo zaceliti otvorenu ranu koja se zove Kosovo. Shvatiti to, pogledati istini u oči možda je već nešto…
 

Ono što nam preostaje jeste modus vivendi koji su izabrali mnogi mali narodi boreći se za svoj opstanak. Kultura. Onoga trenutka kada postanemo visoko kulturna nacija odnos prema nama bitno će se promeniti. Oni koji su jaki počeće da nas shvataju ozbiljno a oni drugi da nas poštuju. Po prirodi stvari pripašćemo Evropi, njenoj ogromnoj civilizaciji. Neće biti potrebno ispunjavati beskrajne uslove koje EU postavlja odlažući u nedogled odluku o našoj podobnosti. Prirodno ćemo ući u to društvo, bez velike priče i nepotrebne pompe. Izgledaće to kao da se vraćamo kući, posle dugog i teškog puta.
 

Lako je reći. Odakle početi? Da li naš kulturni nivo predstavlja dovoljnu osnovu za opstanak našem narodu? Ne. Ali možemo postati visoko kulturni narod, možemo to postaviti sebi kao cilj, vrhunski ideal u strategiji opstanka. Treba samo da se o tome dogovorimo, da postignemo opšti konsenzus: kultura na prvom mestu! Sve ostalo će doći samo po sebi.
 

Jer kultura je eksteritorijalna, pripada svima. Ne postoji pasoška kontrola, carina, nisu potrebni formulari, uverenja. Treba samo pružiti ruku i ona će biti naša. I još nešto je potrebno: lična, intimna odluka, trenutak kada smo sami sa sobom u kome ćemo kulturu jednom zauvek prihvatiti kao osnovno načelo u našim životima.
 

Od tog trenutka, ljudi koji su drugačiji neće više biti opasni, zli, neće predstavljati pretnju.
 

Razumeću ih, razumeće i oni mene. Ako budem kulturan postići ću da i oni prihvate moj svet kao legitiman, ma koliko im se činio čudnim i na prvi pogled nerazumljivim. Kultura će nam omogućiti da saslušamo jedni druge, da shvatimo šta oni misle i da oni razumeju šta je u našim glavama. Jer jedna od glavnih civilizacijskih normi kulturnog opštenja je baš to: slušati i biti saslušan.
 

To će trajati dugo. Ko zna ko će prvi ubrati plodove naše visoke kulture. Ali ništa zato. Jer kada presavijemo tabak i napravimo rezime onoga što je predstavljao naš život jedini trag koji će za nama ostati biće baš taj – kulturni. Sve ostalo: imovina, lični uspeh, sujeta, moć, sve to u suštini nije ništa u poređenju sa osećanjem da smo svoj vek proveli dostojanstveno, kulturno.(Goran Marković)

 

* naslov FBD