 |
 |
|
O GREHU SPC ANALITIKA,internet portal, Podgorica, Crna Gora,22. juli 2011.
- Zbog saradnje sa nacistima, de Gol je 1945. smenio francuskog kardinala; kralj Milan je uhapsio srpskog mitropolita Mihajla… A ovdje?! Sveštenici i vladike koje su praktično bile saučesnici u bestijalnostima koje su srpske snage pravile širom bivše Jugoslavije, umesto osude, danas nastavljaju da prave blistave karijere. Srpska crkva bi morala da se od takvih distancira, da se temeljno reformiše, kaže Mirko Đorđević u razgovoru za Portal Analitika. Za razliku od uvriježenih mišljenja, Đorđević uočava izvjesni pomak, makar u posljednje vrijeme, u načinu na koji SPC tretira Crnogorce i Crnu Goru i smatra da za to postoje određeni politički razlozi. - Kada govorimo o negiranju i vređanju Crnogoraca koje dolazi iz SPC-a, moramo priznati da je poslednjih godina u tom smislu došlo do određenih pomaka. O čemu se radi? Ma kako vam to paradoksalno zvučalo, danas mitropolit Amfilohije, koji je u ono vreme bio autor najrazličitijih izjava kojima se Crnogorci negiraju, danas svoje stavove upadljivo koriguje, ublažava ih, kaže Đorđević i napominje da mogućnost stvaranja samostalne Crnogorske pravoslavne crkve može biti skriveni razlog. - Zlu ne trebalo, mnogima bi moglo pasti na pamet da se ponude da stanu na čelo buduće autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve. U crkvi se, morate znati, vode političke igre koje nisu ništa manje lukave i prljave od ovih u takozvanoj laičkoj sferi, ističe Đorđević. Inače, kada je 2008. godine, sociolog religije i jedan od najboljih poznavalaca prilika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Mirko Đorđević, dobio nagradu „Dušan Bogavac, koju Nezavisno udruženje novinara Srbije dodjeljuje za etiku i hrabrost, u obrazloženju je pisalo kako njegovi napisi „u crkvenim, političkim, naučnim i društvenim krugovima podstiču na dijalog“, a da je sam Mirko Đorđević „najbolji primer kako se u javnosti vodi tolerantan, moderan i civilizovan razgovor“. Đorđević je rođen 1937. godine u Brodu kod Crne Trave. Objavio je nekoliko značajnih knjiga, eseja i radova na socijalno-religijske teme. U znak protesta protiv razaranja Vukovara, sa još nekoliko kolega, 1991. napušta Društvo književnika Srbije, čiji je bio član. Dobitnik je nagrade „Konstantin Obradović“. Mirko Đorđević stanuje u Šimanovcima i, iz svog mirnog vojvođanskog kraja, koji je, kako kaže, „uvek bio Middle Europe“, ponekad svrati na Balkan. „Iako vodim poreklo iz turske Srbije, po civilizacijskom i kulturološkom kodu, sebe smatram Vojvođaninom“ – kaže za Portal Analitika Mirko Đorđević. „Nama Srbima, Vojvodina je dala Maticu srpsku, Dositeja, Vuka... Vojvođanska autonomija je vek i po starija od srpskog suvereniteta. U diptihu pravoslavnih crkava, kao šesta po redu, Karlovačka patrijaršija je do 1918. godine na svom čelu imala patrijarha; za to vreme, u Srbiji je postojala mitropolija, koja je, tek stvaranjem Kraljevine SHS i objedinjavanjem crkava u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Vojvodini, prvi put dobila patrijarha; 1920. godine, ukidanjem crnogorske crkve, na čelo SPC izabran je patrijarh Dimitrije. U novije vreme, početkom devedesetih, kada je započeo Miloševićev uspon, bilo nas je koji smo upozoravali da nije dobro da Srbija vuče Vojvodinu i da bi za sve bilo bolje da je obrnuto. Nažalost, nisu nas poslušali. Danas, uprkos svemu, Vojvodina je jedini deo Srbije u kome je ipak sačuvan model multietničnosti i multikulturalnosti. Pa, samo je državni pečat Vojvodine na desetak jezika! ANALITIKA: Zašto je taj koncept multikulturalnosti u Vojvodini ipak opstao? ĐORĐEVIĆ: Prvo, podsećam na činjenicu da svetosavlje vodi poreklo upravo iz Vojvodine; za razliku od srpskog, koje je političko-mitološka kategorija, vojvođansko svetosavlje je, pre svega, kulturološki pojam... ANALITIKA: U čemu je razlika između vojvođanskog i srpskog svetosavlja? ĐORĐEVIĆ: Razlika je ogromna. Vojvođansko svetosavlje, nastalo početkom XIX veka, nije imalo državotvorni karakter, što znači da mu, za razliku od srpskog, cilj nije bilo teritorijalno ujedinjenje Srba. Evo, navešću primer:Svetosavska himna, prvi put izvedena u Segedinu, u kući prote Stamatovića 1823. godine, od momenta nastanka do danas, falsifikovana je preko pedeset puta! Tako, u originalnoj verziji ne postoje stihovi - Bosna i Hercegovina, Svetog Save dedovina - kao što ne postoji ni bilo kakvo kasnije pobrojavanje “srpskih zemalja”. Danas, u falsifikovanom tekstu Svetosavske himne, koji možete naći u zvaničnom kalendaru SPC-a, govori se o Srbima sa svih strana – od Fruške Gore, Banata, Boke Kotorske, Bosne i Hercegovine, o čemu, kao što sam rekao, u prvoj verziji iz 1823. godine, nije bilo ni reči. U knjizi Vidovdan i časni krst, profesor Miodrag Popović upozorava da će, ako budu insistirali na kosovskoj mitologiji i državotvornom svetosavlju, Srbi doživeti tragediju težu od one iz 1389. godine. A, eto, upravo nam se to i dogodilo! ANALITIKA: Kada smo, neposredno nakon izbora novog patrijarha, posljednji put razgovarali, učinilo mi se da gajite izvjesni optimizam u pogledu patrijarha SPC-a, Irineja. Da li se od tada nešto promijenilo? ĐORĐEVIĆ: Uprkos svemu, ostajem u uverenju da je patrijarh Irinej, u sukobu jakih i suprotstavljenih struja unutar SPC-a, bio najbolje rešenje. Tačno je da njegova svetost nema harizmu i da nije jaka ličnost, ali je tačno i to da se ipak sudario sa Artemijem, jednim od nekada vodećih „jastrebova“ SPC-a, i da je, uprkos otporima, pokazao spremnost na ekumenski dijalog; naime, ne odustaje od borbe za to da rimski papa poseti Srbiju... ANALITIKA: Kako ne odustaje?! Pa, čuli ste stav SPC-a po tom pitanju! ĐORĐEVIĆ: Taj stav je, kao što znate, navodno utemeljen u činjenici da je, prilikom nedavne posete Zagrebu, poglavar Rimokatoličke crkve obišao i grob Alojzija Stepinca. Znate, istina o Stepincu nije nepoznata. Tačno je da je Stepinac davao legitimitet ustaškom režimu Ante Pavelića, da se slikao sa ustašama - doduše, sa kim se sve naši sveštenici tokom proteklih dvadesetak godina nisu slikali!? - ali je, moramo priznati, isto tako bio čovek koji se tom režimu javno suprotstavio, koji je protestovao zbog stradanja Srba, bio solunski dobrovoljac... Ovde se, nažalost, neće istina! U svojim analizama, ljudi su često skloni da od slike uzimaju parčiće koje onda slažu onako kako im to trenutno odgovara. Ne znam da li je preveden na naše jezike - čitao sam ga na nemačkom - ali, izvinite: u Stepinčevim dnevnicima ćete naći možda najlepše stranice koje je o nama Srbima iko ikada napisao. To, naravno, ne znači da je Stepinčev greh mali.... ANALITIKA: Naravno, ali - kako onaj ko je Nikolaja Velimirovića proglasio za sveca ima moralno pravo da bilo kome bilo šta zamjera?! ĐORĐEVIĆ: Potpuno ste u pravu. O zoološkom antisemitizmu Nikolaja Velimirovića najbolje govori njegova knjigaKroz tamnički prozor. Osim toga, uzmite predavanje Nacionalizam Svetog Save, koje je Nikolaj Velimirović održao 1935. na Kolarčevom narodnom univerzitetu i u kome je, izričući pohvale na račun čoveka koji će uskoro pregaziti pola Evrope i bombardovati Beograd, naš svetac rekao kako je Adolf Hitler „heroj Evrope koji jedini razume svetosavsku ideju“! Pre Drugog svetskog rata, kao episkop ohridski, Nikolaj Velimirović je uredio groblje nemačkih vojnika, zbog čega je kasnije nagrađen Hitlerovim Gvozdenim krstom. ANALITIKA: Da, ali odmah će vam reći: Nikolaj Velimirović je odveden u nacistički logor Dahau... ĐORĐEVIĆ: Tokom okupacije, Nikolaj Velimirović je u Srbiji živeo slobodno. Kada su, zajedno sa partizanima, Rusi krenuli u oslobađanje Beograda, nemački okupatori su, kako bi ga zaštitili, Nikolaja Velimirovića sklonili u logor Dahau; uz poseban tretman, tu je boravio tačno trideset i tri dana. Hoću da kažem da nije bio nakav mučenik. Sa druge strane, Nikolaj Velimirović je bio možda veći ljotićevac od samog Dimitrija Ljotića. Osam dana po završetku Drugog svetskog rata, vladika Nikolaj je, tokom govora na Ljotićevoj sahrani, blagosiljao čoveka koji je 27. marta 1941, optuživši naše vladike da su ni „vrući ni hladni“, da su levičari i antifašisti, našu crkvu praktično denuncirao okupatoru... ANALITIKA: Koliko znam, u SPC-u je zaista bilo i sveštenika koji su bili ubijeđeni antifašisti. ĐORĐEVIĆ: To je tačno. Pa, Josipa Broza Tita je, iz okupiranog Beograda, do Užica sproveo pop Radovanović! Patrijarh Gavrilo Dožić se, mimo običaja i crkvene prakse, 27. marta 1941, preko Radio Beograda i sa balkona Patrijaršije, tri puta obraćao okupljenom narodu; parafraziram: Srbi, deco svetosavska, ne pognite glavu, odupri te se i suprotstavite Hitlerovoj nemani... Nažalost, u SPC-u su takvi ljudi namerno marginalizovani, da bi se u prvi plan stavile ličnosti kakve su Nikolaj Velimirović i Justin Popović, predstavnik izrazito konzervativnog učenja, takođe proglašen za sveca. Njihovi nastavljači su danas većina; oni vladaju crkvom. ANALITIKA: Ko su naslednici Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića? ĐORĐEVIĆ: Ima ih: Artemije, Amfilohije, Nikanor, umirovljeni vladika zahumsko – hercegovacki, Atanasije, koji je svojevremeno rekao da su muslimani narod koji koristi loj i zbog toga smrde. Cela ta crkvena struja “jastrebova” ili justinovaca - izrazito konzervativna - insistira na izolaciji i zatvaranju; oni duvaju u isti rog sa Vojislavom Koštunicom. Srećom, pomenom političke situacije, donekle saterani uza zid, ipak su bili prinuđeni da na mesto patrijarha izaberu čoveka koji je predstavljao umereniju struju i u čijoj biografiji teško možete naći bilo šta kompromitujuće. Pod komunistima, patrijarh Irinej je bio vikar patrijarha Germana… ANALITIKA: Jednom ste mi rekli da komunisti i nijesu bili tako loši prema SPC-u: birali su im patrijarha. ĐORĐEVIĆ: Kada je umro patrijarh Gavrilo Dožić, država se umešala u izbor novog patrijarha, pa je, pričalo se, novi patrijarh German doveden po volju komunista, tačnije – povolji UDB-e. Inače, patrijarh German je bio teča Dobrici Ćosiću, u to vreme čoveku visoko pozicioniranom u CK SK Srbije. Njegova svetost, čije je svetovno ime bilo Hranislav Đorić, među komunistima je i ranije bio poznat kao Ćosićev - teča Siso... Dobro, ne mislim da je taj podatak naročito bitan, posebno s obzirom na to da se patrijarh German vrlo dobro snalazio, da se držao principa odvojenosti države i crkve. Istog principa se pridržava i sadašnji patrijarh Irinej, koji je, ako se sećate, za razliku od Artemijeve ocene o predsedniku Borisu Tadiću kao „izdajniku“, na svom ustoličenju upozorio da crkva ne sme voditi antidržavnu politiku. ANALITIKA: Protiv države Crne Gore, očigledno, može! ĐORĐEVIĆ: I to je, nažalost, tačno. Ako aludirate na izjave patrijarha Irineja u kojima se negira crnogorska nacija... ANALITIKA: Ne samo na to... ĐORĐEVIĆ: ...Verujem da je reč o silama unutar SPC-a kojima i sam patrijarh, kako bi na tom mestu opstao, mora da ugađa. Iz SPC-a su stizale ocene o tome da Crnogorci vode poreklo od đavola, da su kopile Kominterne... Nažalost, jedno od stubnih mesta u ideologiji SPC-a je teza o nepostojanju crnogorske nacije i države. ANALITIKA: Ako, kao „umerena struja“ unutar SPC-a, patrijarh Irinej kaže da su, u nacionalnom smislu, Crnogorci isto što i Šumadinci, šta onda Crna Gora može da očekuje od takozvanih „jastrebova“?! ĐORĐEVIĆ: Kada govorimo o negiranju i vređanju Crnogoraca koje dolazi iz SPC-a, moramo priznati da je poslednjih godina u tom smislu došlo do određenih pomaka. O čemu se radi? Ma kako vam to paradoksalno zvučalo, danas mitroplit Amfilohije, koji je u ono vreme bio autor najrazličitijih izjava kojima se Crnogorci negiraju, danas svoje stavove upadljivo koriguje, ublažava ih... ANALITIKA: Zašto? ĐORĐEVIĆ: Zlu ne trebalo, mnogima bi moglo pasti na pamet da se ponude da stanu na čelo buduće autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve. U crkvi se, morate znati, vode političke igre koje nisu ništa manje lukave i prljave od ovih u takozvanoj laičkoj sferi. U tom smislu, ne bih baš zanemario međusobne komplimente koje su nedavno izmenjali mitropolit Amfilohije i bivši crnogorski premijer, Milo Đukanović. Nedugo zatim, crnogorski premijer, Igor Lukšić je u Beogradu razgovarao sa patrijarhom SPC-a, Irinejem, ali, koliko sam mogao da vidim, taj razgovor nije dao neke naročite rezultate. Naime, na zahtev predsednika crnogorske Vlade da bi crkva trebalo da pruži pomoć državi, kao i da se jasno odredi po pitanju crnogorske nacije, države i jezika, patrijarh nije dao nikakav konkretan odgovor. Premijer je rekao svoje, a patrijarh se, koliko sam shvatio, nije izjašnjavao. Zbog odnosa snaga unutar SPC-a o kome sam vam govorio, verujem da nije ni mogao. ANALITIKA: Kako vidite posjetu mitropolita Ilariona Crnoj Gori, tokom koje smo čuli ono što smo odavno znali: Ruska crkva podržava SPC, a ne priznaje CPC? Zašto je mitroplit Ilarion morao da dolazi u Crnu Goru da bi građanima saopštio ono što već znaju? Kome je to bilo potrebno? ĐORĐEVIĆ: To je veoma interesantno pitanje. Poseta mitroplita Ilariona, ministra spoljnih poslova Ruske pravoslavne crkve, jasno je pokazala da su Ruska pravoslavna crkva, posebno Moskovska patrijaršija, veoma zainteresovane za politička i crkvena zbivanja na Balkanu. Nije slučajno to što je upravo mitropolit Amfilohije bio domaćin moskovskom visokom gostu: u situaciji kada DPS najavljuje neke drugačije vetrove, mitroplitu Amfilohiju je verovatno bilo potrebno da javno demonstrira svoj satatus i podršku koju uživa od strane Moskovske patrijaršije; istovremeno, verujem da je mitropolit SPC ovom posetom želeo da poruči kako podrška ruske crkve podrazumeva indirektnu podršku Kremlja. Ipak, čini mi se da se u celoj zbrci izazvanoj boravkom i izrečenim porukama mitropolita Ilariona zaboravlja da u i Rusiji i u Ukrajini postoje mnogi crkveni sporovi slični ovima našima. Naime, ruske i ukrajinske crkve, odvojene odMoskovske patrijaršije, nedavno su održale sastanak – o čemu su pisali naši mediji - posle koga su, u zajedničkom saopštenju, uputile punu podršku donedavnom vladiki SPC-a, Artemiju, koji se sprema da u Srbiji osnuje novu pravoslavnu crkvu, dok je patrijarh Irinej ocenjen kako neko ko je „otpao od vere“. Osim toga, u analizi novih događaja ne smemo smetnuti sa uma najnoviji dokument po kome je jedino vaseljenski patrijarh Vartolomej ovlašćen da izdaje tomos... ANALITIKA: Šta to konkretno znači? ĐORĐEVIĆ: Dokument koji je usvojen na nedavno održanom sastanku u Šambeziju kod Ženeve, sa stanovišta hijerarhije pravoslavnih crkava, znači da, kada je u pitanju crkvena autokefalnost, formalno veću važnost ima onaj ko izdaje tomos, a to je vaseljenski patrijarh Vartolomej. Međutim, s obzirom na to da pitanje autokefalnosti ima ima naglašenu političku pozadinu, stav Moskovske patrijaršije će, de fakto, barem u Srbiji i Crnoj Gori, u tom smislu i dalje imati velik uticaj. Na najnoviju odluku iz Šambezija, očekivano, Beograd i Moskva imaju identične prigovore: oni, naime, patrijarhu Vartolomeju otvoreno zameraju da se ponaša kao rimski papa i, u tom smislu, protiv njega vode jednu vrstu polujavne kampanje. ANALITIKA: Kada smo kod rimskog pape, šta mislite o Konkordatu koji je Crna Gora nedavno potpisala sa Vatikanom? ĐORĐEVIĆ: Konkordat je ugovor koji, u cilju regulisanja statusa i položaja katolika, Vatikan sklapa sa nekom drugom državom. Kada je 1937. godine Kraljevina Jugoslavija, kao višenacionalna i viševerska zajednica, posle dugih napora, sa Vatikanom konačno trebalo da potpiše Konkordat, u SPC-u je to naišlo na strahovit otpor, u istoriji poznat kao – krvava litija. Predvođene pojedinim vladikama i sveštenicima, u Beogradu su organizovane velike demonstracije; kada su razjareni demonstranti, pretivši da će zapaliti Beograd, stigli do Kolarčevog narodnog univerziteta, knez Pavle je najpre na ulice izveo policiju i konjicu i, videvši da ne može ništa, izdao naredbu: u meso! Bilo je tu mrtvih, ranjenih, počupanih brada... ANALITIKA: Zašto je Konkordat toliko smetao SPC-u? ĐORĐEVIĆ: Zašto im smeta i danas?! Nažalost, bojim se da mi Srbi svaki pokušaj ravnopravnosti drugoga doživljavamo kao sopstveno ugrožavanje. Znate, ovde je duh palanke i danas veoma jak; stvari smo doveli do apsurda i, što je najgore – u tome počeli da uživamo. ANALITIKA: Govoreći o patrijarhu Irineju, istakli ste njegov stav da crkva ne smije biti protiv države. Ali, zar patrijarhova ocjena nedavnog skupa NATO-a u Beogradu ne predstavlja direktnu kritiku srpske državne politike? ĐORĐEVIĆ: Predstavlja, ali, ponavljam vam: kao čovek svestan svoje realne moći, patrijarh je prinuđen da balansira. Kada daje takve izjave, patrijarh, pretpostavljam, vodi računa i o otporu Ruske pravoslavne crkve prema NATO alijansi, ali i činjenici da se većina građana Srbije, zbog sećanja na vojnu intervenciju iz 1999, protivi našem ulasku u taj vojni savez. Naravno, ne mislim da je bombardovanje ikada moglo da reši bilo kakav problem, ali, čini mi se kao da ljudi ovde zaboravljaju da smo upravo mi tri i po godine besomučno bombardovali jedan drugi grad – Sarajevo! I, šta bi to trebalo da znači?! Šta je radio Ratko Mladić?! U čije ime je sa okolnih brda skoro četiri godine „raspamećivao“ grad koji je bio jedan od simbola velike Jugoslavije?! Najgore od svega je to što je celo vreme taj isti Maldić uživao javnu podršku crkve, onog njenog dela koji nazivam - artiljerisjkim Sinodom SPC-a. ANALITIKA: Ko je bio u tom Sinodu? ĐORĐEVIĆ: Pogledajte snimke iz tog perioda, pa ćete videti da Atanasije Rakita, vikar sadašnjeg patrijarha Irineja, Ratka Mladića prati u stopu; on je na svim snimcima. U tim televizijskim materijalima se vidi i sa kim sve Mladić neprekidno okreće slavski kolač, sa kim razmenjuje zdavice. Čak su i starog patrijarha Pavla, koji je bio čestit i pošten čovek, vodali po rovovima Karadžićeve vojske. Pa, setite se Škorpiona, Miloševićevih eskadrona smrti, kojima, pred odlazak da pobiju onu muslimansku decu, otac Gavrilo, starešina manastira u Privinoj glavi, sa trebnikom u ruci čita molitvu. Taj otac Gavrilo do danas nije pozvan na odgovornost - ni u crkvi, niti od građanskih vlasti... ANALITIKA: Kako je to moguće?! ĐORĐEVIĆ: Eh, kako je moguće?! Pa, u pitanju je jedna vrsta saučesništva. Zar mitropolit Amfilohije, govoreći nad odrom majke Radovana Karađžića, nije rekao kako je ona “rodila novog Jugovića”?! Zar niste čuli kada taj isti mitropolit kaže kako Ratka Mladića „u srcu nosi i čuva“?! Jednom sam već predložio da patrijarh srpski – bio ko da je – sa sveštenstvom i vernicima, uz zvonjavu zvona, ode u Srebrenicu, da klekne i javno se, u ime svih, izvini narodu koga tamo poklasmo. Toliko puta smo slušali kako smo mi Srbi „zaklani narod“; jesmo, i to je u Jasenovcu bio stravičan zločin; međutim, u međuvremenu, mi smo, nažalost, zaklali jedan drugi narod i u tome je crkva imala vrlo značajnu ulogu. Znate, zbog saradnje sa nacistima, de Gol je 1945. smenio francuskog kardinala; kralj Milan je uhapsio srpskog mitropolita Mihajla… A ovde?! Sveštenici i vladike koje su praktično bili saučesnici u bestijalnostima koje su srpske snage pravile širom bivše Jugoslavije, umesto osude, danas nastavljaju da prave blistave karijere. Crkva bi morala da se od takvih distancira, da se temeljno reformiše... ANALITIKA: Ko bi mogao da sprovede tu reformu? ĐORĐEVIĆ: Voleo bih kada bi to uradio neko mlad i nekompromitovan, iako su, u zatvorenim strukturama kakva je crkva, stvari često nepredvidive. Ko zna?! Pa, nije Nikita Hruščov, nego Lavrentije Berija napisao onih čuvenih Deset tačaka destaljinizacije, u kojima se traži pomirenje sa Jugoslavijom i ukidanje logora! Berija je bio na vrhu, on je to radio. Hoću da kažem kako se ne bih začudio da radikalnu reformu crkve sprovede upravo neko radikalan, neko ko pripada tvrdoj struji crkvenih “jastrebova”. U SPC-u imate mnogo mladih i pametnih sveštenika koji vrlo dobro shvataju stvari, ali od shvatanja do realizacije je dalek put. Nažalost, u pitanju su strukture. Imao sam priliku da slušam rimskog papu, Jovana Pavla II, koji je često ponavljao da ne postoji samo greh pojedinca, nego i greh struktura. E, u tim strukturama je greh; u njima je problem. (Tamara Nikčević)
* naslov FBD
|