SRBIJA MORA DA BIRA IZMEDJU  OPORAVKA I PONORA

DANAS,Beograd,Srbija, 31. jula 2010.

Kosovo, neprebolna tema Srbije od Kosovskog boja 1389, ni danas nije ništa manje aktuelna niti manje bolna. Tada je izgubljena bitka, a zatim i samostalnost. Drugu bitku Srbija je izgubila 1999. i Kumanovskim sporazumom izgubila više kontrole nad Kosovom nego što je mogla dobiti pametnijim, tolerantnijim i kooperativnijim razgovorima u Rambujeu. Treću, pravnu bitku, izgubila je pogrešnom legalističkom platformom, u Međunarodnom sudu pravde u Hagu kada je ova najviša pravna institucija OUN saopštila da Deklaracija o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova ne povređuje međunarodno pravo i Rezoluciju 1244.

Narodna skupština dala je zeleno svetlo da se vlada Srbija upusti u četvrtu, možda odlučujuću i vrlo malo verovatno za nas povoljnu, političku bitku u Generalnoj skupštini, sa ciljem da se izbori za nove pregovore o konačnom statusu. Da li se posle toliko izgubljenih bitaka i u nimalo zavidnim uslovima u kojima se sada nalazi Srbija može dobiti rat („rat“ u figurativnom smislu)? Ne verujem da postoji i najokoreliji optimista koji bi se na to kladio. Do sada niko nije odgovarao za izgubljene bitke, a da li će jednog dana i za izgubljeni rat?

Diplomatska istorija poznaje dosta poučnih primera kako se i posle izgubljenog čak i pravog rata staje na noge, vraća dostojanstvo naroda, zemlja oporavlja i povraća izgubljeno. To su u nedavnoj prošlosti uspele državotvorne nacije i iz pepela vinule se u vrh svetske ekonomije i politike. To su postigle jer su imale viziju, sabrale se, napravile nacionalno jedinstvo i formulisale najprioritetnije nacionalne ciljeve. Prionule radu, uspostavile red, a njihovi narodi stojički podneli sve nedaće stanja u kojima su se našli. Pomenuću samo jednu: Japan.

Okupacione vlasti izdiktirale su novi ustav Japanu, uspostavile svoje vojne baze, sudili ratnim zločincima, određivali ko će im biti prijatelji a ko neprijatelji, razbili „zaibatcu“, sistem organizovanja preduzeća, i nametnuli svoj, uspostavile nuklearni „kišobran“ i ustavom zabranile oružane snage (mogu samo odbrambene), a sami Japanci dogovorili da za vojni budžet ne izdvajaju više od 1 odsto DBP. Japanci su to sve poslušno i kooperativno prihvatili kao nešto što se mora, ali su imali viziju kako iz toga da izađu. Sve relevantne strukture društva, bez izuzetka, zajednički su formulisale nacionalne i državne ciljeve i svrstale ga u jedan jedinstveni: da Japan stane u red najrazvijenijih zemalja sveta. Na unutrašnjem planu mogli su se svađati oko svega, ali ne i oko postavljenog cilja, kao nešto najsvetije. Obnavljali su svoju proizvodnju na bazi stranih licenci a ne uvoza, uzimali kredite za konkretne projekte i povećanje zaposlenosti a ne za potrošnju, presude ratnim zločincima prihvatili kao njihovu ličnu odgovornost, ali ih i sahranili u nacionalnom hramu jer su se „žrtvovali za cara“. Oberučke su „prigrlili“ svog okupatora sa namerom da to „grljenje“, kada se oporave, pređe u „davljenje“.

Od potpune poniženosti, podređenosti i potčinjenosti, sa ekonomskim oporavkom i jačanjem osvajali su nove slobode za samostalno delovanje i povraćaj svega onoga što predstavlja sopstvenu tradiciju i ostvarenje nacionalnog cilja. Povratili su oduzete teritorije (izuzev tzv. severnih), oslobodili se okupacije i kroz realizaciju postavljenog cilja postali respektabilan partner u svetskim odnosima.

Srbija nije Japan niti Srbi mogu postati Japanci. Druge su i međunarodne okolnosti i raspored snaga u svetu. Drugačiji je bio tada i karakter ugroženosti Japana, a danas Srbije. Da li se može primer Japana preslikati na sadašnju Srbiju? Ne može, ali se može učiti na tuđim primerima i izvlačiti sopstvene pouke.

Sve sam ovo izneo da bih došao do suštine problema: Kako Srbija da izađe iz nimalo zavidne situacije u kojoj se našla, ne samo zbog Kosova, bez obzira čijom zaslugom? Manje je za početak bitno utvrđivanje da li je sadašnjoj situaciji kumovao strani faktor ili domaća politika, iako se ni taj elemenat ne može zanemariti u iznalaženju puta kuda i kako dalje. Srbija je u ozbiljnom problemu: od pasa lutalica, preko ekonomije, učlanjenja u EU, Kosova pa sve do međunarodnog položaja. Problem Kosova samo potencira težinu situacije u kojoj smo se našli, a može predstavljati tačku od koje idemo u oporavak ili u ponor. Najnoviji razvoj oko Kosova, vezan za savetodavno mišljenje MSP i onog, nimalo obećavajućeg, što sledi u GS, jeste krajnji a možda i pravi momenat da se angažuju sve intelektualne snage i svi potencijali društva, da se formulišu jedinstveni nacionalni i državni ciljevi i angažuju svi potencijali društva, da pronađemo sebe i oporavimo se. Iscrpljivanje na parcijalnim pitanjima, pa makar to bilo i Kosovo, neće nas odvesti dalje od stanja u kome smo danas. Lažni su nekakvi „stubovi“, strateški partneri i liderska pozicija u regionu.

Osnovni problem koji treba sagledati, u svoj njegovoj ogoljenosti, jeste kako izaći iz veoma teške ekonomske situacije, beznađa koje sve više zahvata veliki deo stanovništva i određenog moralnog posrnuća koje se ogleda u brojnim aferama, kriminalu i korupciji. Kako urediti zapuštenu državu, demokratizovati je. Ukoliko smognemo snage da sopstvenom pameću, uz tuđa iskustva, i jedinstvom svih relevantnih političkih i društvenih faktora u zemlji konsenzualno formulišemo ključne nacionalne i državne ciljeve, a njihovu realizaciju zasnujemo prvenstveno na sopstvenim resursima i kapacitetima, postaćemo respektabilan faktor vredan dostojanstvenog ulaska u zajednicu evropskih naroda i stvaranjem drugačijih prijateljstava i partnerstava, dobiti i rat sa početka ovog izlaganja. Za to je potrebno novo pregnuće, nove snage i mnogo energije uz samoodricanja. Ko to može da ostvari? Onaj ko dobije novo poverenje naroda. ( Radoman Jović)

* naslov FBD