SRPSKI PRIMERI  KOJI NA DOBRO NE MOGU IZAĆI

PEŠČANIK, internet portal,Beograd,Srbija, 24. jula 2010.

Da li je u Srbiji zaista nemoguća odgovorna politička i stručna rasprava? Uzmimo tri primera.

Prvi, vlada Srbije je zaključila da Međunarodni sud pravde nije odgovorio na suštinsko pitanje o legalnosti nezavisnosti Kosova. Zašto im nije postavljeno „suštinsko pitanje“? Po „Politici“: „Na pitanje novinara da li bi Srbija bolje prošla pred MSP-om da je postavljeno preciznije pitanje, Jeremić je kazao da je u pravnom timu Srbije bilo debate koje pitanje postaviti, ali da bi svako drugo pitanje nosilo opasnost od odgovora koji bi za Srbiju bio veoma nepovoljan. Da je, na primer, postavljeno pitanje „da li su kosovski Albanci imali pravo na secesiju”, postojala bi velika opasnost da bi odgovor suda bio „sui generis”, odnosno odnosio bi se na jedinstven slučaj, zaključio je Jeremić.“

Drugi, opet zašto nije postavljeno „suštinsko pitanje“? Glavni pravni zastupnik Srbije u Hagu Saša Obradović po B92: „Mislim da ne treba da budemo naivni. Da je pitanje bilo drugačije, postupak bi sigurno imao drugačiji tok. Formulacija suda bi svakako bila drugačija, ali pri ovakvoj odluci Međunarodnog suda pravde, imajući sve okolnosti u vidu, mislim da ne treba da budmo naivni i da smatramo da bi ishod mogao biti drugačiji.“ I potom: „Pred Generalnom skupštinom politički momenat je zapravo važniji jer treba odmeriti onu formulaciju za koju će se dobiti većina i to je jako važna situacija. A što se tiče Međunarodnog suda, zaista ne verujem da bi drugačije pitanje dovelo do drugačijeg ishoda.“

Treći, izjava Tomislava Nikolića: „Mislim da je danas u krizi i severni deo KiM i ja mislim da će da bujaju pokreti separatistički na sve strane. Mislim da je izjava Milorada Dodika marketing, a jako bih voleo da Republika Srpska iz ovoga izvuče pouku i da krene tim putem. Da vidim šta bi nam rekli ako bi grupa građana iz Republike Srpske rekla da želi nezavisnost. Ne formalno, nego grupa građana i da se potpiše prvi Milorad Dodik. Već pet godina nas ubeđuje da mu je to cilj i želja.“

Ministar spoljnih poslova računa da nećemo uočiti protivrečnost (prigovara se Sudu što nije odgovorio na suštinsko pitanje, koji mu nije postavljeno jer je postojala velika opasnost, dakle verovatnoča da bi sud odlučio da je secesija Kosova bila legalna), a glavni pravni zastupnik ne preza da posegne za još jednom logičkom greškom (znamo šta bi bilo da je bilo, jer se dogodilo), koju podupire neshvatljivom retoričkom figurom – „ne treba da budemo naivni“ (vi koji ste nas zastupali, mi koji smo pristali da nas vi zastupate ili svi mi zajedno koji smo tražili mišljenje Suda i šta je tu tačno primer naivnosti?). Lider najveće opozicione stranke, pak, nije pročitao obrazloženje mišljenja Međunarodnog suda pravde jer ne može da predvidi šta bi bile pravne posledice postupaka koje predlaže.

Neko bi ipak trebalo meritorno, politički i stručno, da odgovorno ustanovi da je, prvo, Sud odgovorio na suštinsko pitanje, da su i postavljeno pitanje i čitava argumentacija srpskog pravnog tima bili neadekvatni i da bi eventualne deklaracije o nezavisnosti severnog Kosova i Republike Srpske bile nelegalne.

Ovo poslednje, a potom i ono prethodno, je u Srbiji čak bilo poznato u vreme kada je Kosovo održalo referendum o nezavisnosti pre dvadesetak godina i izabralo predsednika i sve druge organe vlasti. Niko nije priznao tu Republiku Kosovo. Zašto? Zato što je to bilo u suprotnosti sa pravnim poretkom Republike Srbije. Kao što bi bilo i eventualno proglašenje nezavisnosti „istočnog Kosova“. A isto važi i za severno Kosovo i za Republiku Srpsku u odnosu na unutrašnja prava koja se na njih odnose. Same deklaracije ne bi bile u suprotnosti sa međunarodnim pravom, jer je to u nadležnosti domaćeg prava. Suštinsko pitanje jeste da li je proglašenje nezavisnosti bilo u neskladu sa poretkom uspostavljenim rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti i Sud je odlučio da nije. Dakle u sasvim specifičnom slučaju gde je međunarodna zajednica preuzela suverene nadležnosti na Kosovu, pravni sistem koji je uspostavljen nije, smatra Sud, ni po slovu prava (rezolucija 1244 i privremeni ustav Kosova) a ni po reagovanju međunarodnih vlasti (izjave generalnog sekretara UN, Saveta bezbednosti ili njihovih predstavnika), u neskladu sa proglašenjem nezavisnosti i sa samom nezavisnošću Kosova. To je suština pitanja i to je suština odgovora. O njemu se može i svakako će se stručno raspravljati. No, taj odgovor ne može da se shvati kao podsticaj secesionizmu ili separatizmu bilo gde u svetu.

Sada se kaže da nije važno koje je pitanje Srbija postavila Sudu, jer bi odgovor uvek bio isti (jer je postojala i postoji „velika opasnost“ da je nezavisnost Kosova u skladu sa međunarodnim pravom, što izgleda kaže Jeremić u navedenoj izjavi). Šta se onda dobilo obraćanjem Sudu? Politička prednost, glasi trenutni odgovor. Argument je otprilike ovaj: izgubljen je pravni spor iz političkih razloga, ali će se dobiti politički spor iz pravnih razloga. To, blago rećeno, nije uverljivo i ne obećava.

Da li će skupština biti sposobna da pokrene odgovornu političku raspravu? Neće. Hoće li profesija povesti odgovornu stručnu raspravu? Neće. To ne može na dobro da izađe. (Vladimir Gligorov)

* naslov FBD