PRIJAVE U POTRAZI ZA PRAVDOM

e-novine, internet portal,Beograd,Srbija, 14. jula 2010.

U vreme NATO intervencije u SR Jugoslaviji odlukom najvišeg državnog vrha Srbije svi zatvorenici albanske nacionalnosti premešteni su iz zatvora sa cele teritorije Srbije u zatvor Dubrava kod Istoka na Kosovu. Nakon dvodnevnog bombardovanja zatvora 19. i 20. maja, u zatvoru su srbijanske snage bezbednosti ubile devedesettrojicu zatovrenika Albanaca.

Fond za humanitarno pravo saopštio je prošle nedelje da je krajem maja Tužilaštvu za ratne zločine Srbije podneo krivičnu prijavu protiv 34 odgovornih za ubistvo više od 90 i ranjavanje više od 150 zatvorenika albanske nacionalnosti.

“Ima preživelih, svedoka, u vreme ubijanja bilo je u zatvoru 1044 zatvorenika, tu su prikupljeni svi zatvorenici Albanci, osuđeni za klasični kriminal i oni za takozvani politički osuđenici. Poznato je da niko ni u ratu ne može ući u objekte zatvora bez dozvole Ministarstva pravde. I sasvim je evidentno, a mi imamo podatke o tome, da je Ministarstvo pravde predalo zatvor na upravljanje MUP- u Srbije. Tu je postignut dogovor i policiji je data u zadatak „osveta za NATO“ i oni su to i izveli tako što su ubijali zatvorenike koji su bili prepušteni sebi. Najstravičnije je to što su se neki sklonili u šahtove, kanalizacijske otvore, a grupe za likvidaciju su u te šahtove ubacivali bombe”, kaže za e-novine Nataša Kandić, izvršni direktor Fonda.

Prijava Fonda podneta je protiv Dragoljuba Jankovića, ondašnjeg ministra pravde u Vladi Republike Srbije, Zorana Stevanovića, ondašnjeg zamenika ministra pravde Republike Srbije, i načelnika Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, Obrada Stevanovića, generala policije, ondašnjeg pomoćnika ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije za Resor JB i komananta Posebnih jedinica policije (PJP) i zamenika komandanta Štaba MUP Republike Srbije za Kosovo i Metohiju, Bora Vlahovića, ondašnjeg načelnika Sekretarijata unutrašnjih poslova Peć, Radovana Paponjaka, pukovnika policije, ondašnjeg načelnik Odeljenja saobraćajne policije u SUP Peć, Aleksandra Rakočevića, upravnika KPZ Dubrava i Miroljuba Vidića, komandira straže, te više starešina i radnika službe obezbeđenja i stražara na prijavnici u KPZ Dubrava i više drugih lica - pripadnika MUP-a Srbije – SUP-a Peć, OUP-a Istok, OUP-a Klina, Posebnih jedinica policije (PJP), Jedinica za specijalne operacije Državne bezbednosti Srbije i Vojske Jugoslavije, za izvršenje krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republika Jugoslavije (KZ SRJ), u vezi sa članom 22.KZ SRJ, kao saizvršioca.

Nataša Kandić naglašava da su dosad u procesima optuženima za ratne zločine „generalski ešeloni bili zaštićeni“.

„Kada je reč o direktnim izvršiocima zločina, ima nade da će biti kažnjeni. Međutim, kada se takne u vojni i policijski vrh, nastupa blokada i samog Tužilaštva i nemoguće je, na nivou odgovornosti, rasvetliti ono što se događalo. Ali, mi moramo da vršimo pritisak i da nateramo Tužilaštvo za ratne zločine da pokreće postupke po Zakonu i na osnovu činjenica, a ne time da li je neko general ili oficir sa nekim drugim činom, da li mu treba suditi. Bojim se da, kada je reč o zločinama na Kosovu, u njih su toliko uključeni najviši predstavnici policije, vojske i civiline vlasti i nisam sligurna da postoji tužilačka autonomija po kojoj će Tužilaštvo slediti činjenice. Postoji, dakle, zeleno svetlo Tužilaštvu kada je reč o počiniocima, ali ne i kada treba da se sudi optuženima po komandnoj odgovornosti. Ima, rekla bih, nekih naznaka da se ovakvim radom, stalnim podnošenjem krivičnih prijava protiv komandno odgovornih, nešto pomera“. kaže Nataša Kandić.

Ona podseća da su u dva navrata avioni NATO ubili 30 ljudi i da nakon toga u zatvor Dubrava ulaze pripadnici Jedinice za specijalne operacije i Posebnih jedinica policije.

„Oni ulaze u zatvor sa dozvolom Ministarstva pravde i nastaju besomučna hajka, lov, streljanje, bacanje bombi. U tim ubilačkim redovima bili su i zatvorenici srpske nacionalnosti koji su naoružani i u stražarskim uniformama. Reč je o stravičnom zločinu sa koji je Ministarstvo pravde moralo da bude do tančina upoznato. Takođe i vrh Ministarstva unutaršnjih poslova, iz kojih su neki i danas na odgovornim funkcijama u državnim institucijama. A do danas niko nije postavio to pitanje. Tužilaštvo za ratne zločine je otvorilo neke slučajeve, možda bi otvorilo i ovaj slučaj i podnelo zahtev za sprovođenje istrage. Samo, bojim se da se ne ponovi ono što se često događa, da bude dobre istrage naspram neposrednih počinilaca, i da se ovde ne uzmu kao meta samo stražari i komandiri straže. A da oni kojima su zatvor i zatvorenici bili predati, JSO i njihova komanda ostanu neidentifikovani. Da se svede sve na one koji su imali kriminalnu prošlost“, kaže Nataša Kandić.

**********************

Jedna u nizu masovnih grobnica ubijenih Albanaca sa Kosova

Photo: EPA/VALDRIN XHEMAJ

Besomučno ubijanje sa nalogom države

E- novine, uz dozvolu Fonda za humanitarno pravo, prenose delove krivične prijave protiv odgovornih za zločine u Dubravi.

. Dana 19. 05. 1999. godine, između 12.30 i 13.00 časova, NATO avioni su prvi put gađali zatvorske objekte KPZ Dubrava. Većina stražara i radnika obezbeđenja razbežali su se odmah, neki su iz ćelija izveli srpske zatvorenike, dok su albanski zatvorenici, i nekoliko zatvorenika Roma i Aškalija, ostali zaključani i u ruševinama uništenih objekata.

2.1. Albanski zatvorenici [i pritvorenici] ostali su zaključani u paviljionima B-1, C-1 i C-3. U haosu i panici koja je nastala, prema kazivanjima preživelih zatvorenika iz dela VI paviljona C-3, jedino je radnik obezbeđenja i zatvorski stražar Vladimir Ašanin, zvani Mance, uprkos protivljenjima i pretnjama nekih radnika obezbeđenja i stražara, otključao i otvorio vrata Albancima iz ćelija i soba toga zatvorskog objekta i tako im omogućio da potraže spas u zatvorskom dvorištu. Ovako oslobođeni zatvorenici iz paviljiona C – 3, sa zatvorenicima iz objekata otvorenog tipa, upotrebom metalnih delova zatvorskih kreveta i štangli, razbili su rešetke i vrata na ćelijama i sobama u paviljionima B-1 i C-1 i zatvorenicima iz tih paviljona omogućili da i oni izađu i sklone se u dvorištu kompleksa KPZ Dubrava.

2.2. Neposredno od dejstava bombi NATO avijacije, 19. 05. 1999. godine, u KPZ Dubrava, poginuli su zatvorenici (sledi spisak zatvorenika Albanaca sa ličnim podacima). Teške telesne povrede opasne po život zadobilo je oko 20 zatvorenika, među kojima (...).

3. Narednog dana, 20. 05. 1999. godine, NATO avijacija nije dejstvovala po objektima KPZ Dubrava. Ćelije, sobe i objekti u zatvorskom delu su ostali otvoreni, tako da su zatvorenici mogli da se kreću u užem delu zatvorskog dvorišta, pazeći da se ne nađu u otvorenom pojasu prema zatvorskom zidu i stražarskim kulama, jer su tog dana videli kako je jedan stražar sa osmatračnice, ubio O.R. (30.11.1964), Bošnjaka iz Vitomirice/Vitomiricë.

4. Sledećeg dana, 21. 05. 1999. godine, oko 9.00 časova, NATO avijacija je ponovo bombardovala objekte KPZ Dubrava/Dubravë. Prijavljeni upravnik, komandiri obezbeđenja i zatvorskih čuvara i stražara, sa naoružanim srpskim zatvorenicima koje su 19. maja 1999. godine pustili iz zatvorskih ćelija i soba, rafalnom pucnjavom upozorili su zatvorenike – da će ih pobiti ako se približe zatvorskim zidovima ili na bilo koji način pokušaju bekstvo izvan zatvorskog dela, a potom su se sklonili u širi pojas kompleksa KPZ Dubrava i toga se dana nisu više vraćali u zatvorski deo KPZ Dubrava.

NATO avioni su prvo pogodili zatvorsku toplanu, potom dvorište instalacija veze i sistema videonadzora, a zatim kuhinju i paviljione unutar zatvorskih zidina. Bombardovanje je, s povremenim pauzama, trajalo do podne. U bombardovanjima tokom toga dana, od dejstava NATO bombi poginulo je 23 zatvorenika, jedan ranjeni zatvorenik podlegao je povredama početkom juna 1999. godine u bolnici u Prištini/Prishtinë, a četvoricu zatvorenika ubili su stražari nakon što su kroz rupe od bombi na ogradnom zidu izašli ispred zatvora (sledi spisak žrtava)

(...)

4.1. Više preživelih zatvorenika, među kojima i N.M. i I.M, međusobno saglasno tvrde da je grupa zatvorenika, 21. 05. 1999. godine, nakon dejstava NATO avijacije pokušala da pobegne kroz rupe u spoljnjem zatvorskom zidu, nastale od avio bombi, ali da u tome nisu uspeli jer su ih prijavljeni pobili. Tako, N.M, tvrdi da je video kako su prijavljeni, nakon dejstava NATO avijacije, izvan zidina KPZ Dubrava, ubili zatvorenika B. M, (1966), Albanca iz Belog Polja/Bellopojë, opština Podujevo/Podujevë, a preživeli I.M. tvrdi da su prijavljeni stražari 21. maja 1999. godine, u toku noći, ili 22. maja 1999. godine, izvan zidina KPZ Dubrava, pucnjima ubili i Dž.A. (1969.) iz Podujeva/Podujevë, A.R. (1974.), Albanca iz Balovca/Balloc, opština Podujevo/Podujevë i B.M (1966), Albanca iz Belog Polja/Bellopojë, opština Podujevo/Podujevë, prilikom pokušaja da bekstvom kroz rupu na ogradnom zidu izbegnu smrt od NATO bombi i stražara. On je video njihova tela, kao i tela još nekoliko zatvorenika, 24.05.1999. godine, ispred vrata zatvora, dok je ulazio u jedan od autobusa kojima su preživeli zatvorenici prebačeni iz KPZ Dubrave/Dubravë u zatvor u Lipljan/Lipjan. Telo A. R je nađeno u masovnoj grobnici u Rakošu/Rakosh i sahranjen je 12.10.1999. godine na groblju u Podujevu/Podujevë. Xhevdet Azemi je identifikovan u maju 2008. godine i sahranjen je na groblju u Podujevu/Podujevë. Telo Bashka Maloku nađeno je u masovnoj grobnici u Rakošu/Rakosh. Porodica ga je sahranila 3. 03. 2000. godine, na groblju u Belom Polju/Bellopojë.

Photo: www.ndu.edu

B. R, jedan od preživelih zatvorenika, nakon oslobađanja iz zatvora u Srbiji, obavestio je porodicu Ć T. (.1976.), Albanca iz Lapušnika/Lapushnik, opština Glogovac/Gllogoc, da je Ć.T. ubijen 21. 05.1999. godine, kada je sa još nekoliko zatvorenika pokušao da pobegne iz zatvora, kroz rupu u zidu KPZ Dubrava, kao i da su njegovo telo, na gomili tela, pored kapije zatvora, videli i drugi zatvorenici, 24.05.1999. godine, kada su ulazili u autobuse, kojima ih je policija prebacivala u zatvor u Lipljane/Lipjan. P

5. Narednog dana, 22. 05. 1999. godine, rano ujutro, na osnovu dogovora između Ministarstva pravde i MUP Republike Srbije, u KPZ Dubravu ušli su pripadnici Jedinice za specijalne operacije. Jedinica je došla u pratnji načelnika SUP Peć/Pejë Bore Vlahovića. Po prethodnim komandama nadređenih u sistemu stražarskog i čuvarskog obezbeđenja KPZ Dubrava (Dragoljuba Jankovića i Zorana Stevanovića), i međusobnim dogovorima i preciziranju pojedinačnih i grupnih uloga ostalih u izvršenju naređenog, planiranog i dogovorenog [Aleksandar Rakočević, Miroljub Vidić, Aleksandar zvani Mali Aca, Dragan Milanović, Dragan Branković, Zvonko Krasić, Vlastimir Krasić Obrad Janković, Branko Komatina, Mitar zvani Mitar visoki, Mitar zvani Mitar debeli, Ljubiša, Moma, Zoran, Boško, Belošević, Dragan, Milosavljević, Hranislav, nepoznati (NN) sa nadimkom Lata, nepoznati (NN) sa nadimkom Aca, Svetlan Matanović ranije - Driton Matanaj] i drugi srpski zatvorenici i pritvorenici koje su stražari pustili iz zatvorskih prostorija i naoružali, sa pripadnicima Jedinice za specijalne operacije, Posebnih jedinica policije (PJP) Odeljenja Peć i policajcima policijskih stanica Peć/Pejë i Istok/Istog, sa maskama na licu i svim raspoloživim oružjem pripremljenim za dejstvo, oko 5,00 časova, opkolili su zatvorski deo u kompleksu KPZ Dubrava.

U strahu od svega što su doživeli, mnogi zatvorenici su odmah počeli da izlaze na sportski teren. Prijavljeni, komandiri obezbeđenja, sa sebi potčinjenim radnicima obezbeđenja i čuvarima, stražari sa zatvorskih kula, kao i policajci požurivali su ih i naredili im da se svrstaju u četiri reda. Kada su gotovo svi preživeli zatvorenici, njih blizu 1.000, izašli na sportski teren, prijavljeni komandiri, stražari sa stražarskih kula i policajci, naređivali su im da, svrstani u četiri reda, priđu bliže prema stražarskim kulama. Čim su se zatvorenici našli na potpuno otvorenom prostoru, videli su komandira Vidića, čuvare i policajce kako navlače kapuljače sa prorezima za oči i, sa relativno kratkog odstojanja, jednovremeno, svim raspoloživim oružjem pucaju u okupljenu gomilu zatvorenika. Na zatvorenike koji su polegali na zemlju, pucali su i strazari i policajci iz 6 metara visokih stražarskih kula i sa položaja pored zidova unutar zatvorskog dvorista. Zatvorenike koji su u životnoj agoniji pokušali da se spasu bežeći sa brisanog prostora prema izlazu iz zatvora ili prema zidovima zatvora, iz neposredne blizine, mitraljezima, puškama, bombama i pištoljima, ubijali su stražari i policajci koji su ih čekali s one strane zida i sa visokih stražarskih kula. One koji su, nakon ležanja pod telima ubijenih, u pauzama rafalnog streljanja, pokušavali da se spasu, ili su kao ranjeni davali znake života, prijavljeni su ubijali automatskim oružjem, snajperskim puškama i bombama. U gotovo 30 minuta besomučnog streljanja, prijavljeni su ubili oko 80 zatvorenika (sledi spisak ubijenih)

Prilikom kolektivnog streljanja, prijavljeni su ranili više od 150 zatvorenika (sledi spisak ranjenih).

5.1. Zatvorenici koji su preživeli streljanje na zatvorskom sportskom terenu (mnogi od preživelih zatvorenika u svojim svedočenjima i kazivanjima taj prostor nazivaju „stadion“), u haotičnim nastojanjima da se spasu, razdvojeni su u više, po brojnosti različitih grupa.

Jedna grupa zatvorenika je spas potražila u podrumskim prostorijama ispod zatvorskog pozorišta KPZ Dubrava.

Druga, manja grupa, uspela je da se sakrije u prostorijama zatvorske biblioteke, a neki, među kojima i ranjenici, skrivali su se u šahtama i drugim otvorima za vodu, kanalizaciju i ventilaciju.

Neki zatvorenici su se, rizikuijći da budu ugušeni, sakrili u ventilacionim cevima podrumskih prostorija u objektima zatvorskog pozorišta i biblioteke.

5.1.2. (...)

Do mraka su zatvorenici skupljali preživale i pokušavali da im pomognu. Pred veče, u zatvorsko dvorište ušlo je desetak uniformisanih i maskiranih lica, među kojima su zatvorenik A.Đ. i drugi prepoznali prijavljenog srpskog zatvorenika Dragana "slobodnjaka" i druge naoružane srpske zatvorenike jer oni nisu nosili maske na licu. Krenuli su da otvaraju šahte i u sedam – osam otvora su ubacili bombe. Zatvorenik A. K. iz Pristine/Prishtine, nalzio se u šahtu sa sinom Besnikom i još petoricom zatvorenika. Telom se bacio na bombe, pokušavjući da zaštiti sina Besnika. Bombe su raznele svu sedmoricu. Ista grupa je mitraljezima i minobacačima gađala zatvorsku menzu, i tom prilikom ubili su dvojicu i ranili veći broj zatvorenika.

(...)

Preživeli zatvorenik A.A. tvrdi da su preživeli zatvorenici, u okrilju mraka, na sportskom terenu našli preko 100 ubijenih zatvorenika, identifikovali su 98 i svakog pokrili ćebetom i u džep odela stavili mu cedulju sa ličnim imenom i nazivom mesta iz kojeg je ubijeni.

6. Sledećeg dana, 23. 05. 1999. godine, u ranim jutarnjim satima, oko 5.00 časova, u zatvorski deo KPZ Dubrava, kroz kapiju kod severne karaule ušla je neka nova grupa specijalaca od oko deset, u maskirnim uniformama, sa kapuljačama na glavi sa prorezom za oči. Gotovo svi preživeli nazivaju ih “ekipa za likvidacije“ i opisuju ih tako. U zatvorske objekte su prvo ubacivali desetine ručnih bombi, a tek potom uskakali u njih, uz neprekidnu pucnjavu mitraljezima, automatskim puškama i pištoljima. Ovako postupajući, prvo su ušli u nadzemne delove zatvorske menze i doma kulture, a potom, uz prethodno bacanje desetina ručnih bombi, takođe neprekidno pucajući, upadali su u podrumske prostorije ostalih zatvorskih objekata. Tog dana ubili su više zatvorenika, među kojima su pouzdano identifikovani sledećih 9 (sledi spisak ubijenih).

6.2. Kada su završili sa likvidacijama zatvorenika skrivenih u podrumima, „ekipa za likvidacije“ je izašla u zatvorsko dvorište, i policajci su ponovo otvarali šahte i bacali bombe na one koji su se tu skrivali, ili im, iz neposredne blizine, pucali u glave. Zatvorenici A. Š. S.S. i S. Š, sva trojica iz Orahovca/Rahovec, koji su preživeli streljanje, videli su kako je ova grupa, ručnim bombama, u šahtu, ubila zatvorenike L.H. (1966), Albanca iz Orahovca/Rahovec.

Pretraživanjem šahti, ventilacionih cevi i drugih skrivenih kutaka u zatvorskim objekatima i dvorištu, prijavljeni su ovoga dana, među ostalima, ubili (sledi spisak od petorice ubijenih Albanaca).

7. Sutradan, 24. 05. 1999. godine, u ranim jutarnjim satima, preživeli zatvorenici, prestravljeni brutalnim ubijanjem svojih drugova, i dalje su se skrivali u zatvorskim objektima, neusuđujući se da izađu u zatvorsko dvorište.Većina preživelih našla se u zatvorskoj sportskoj sali, gde su prethodnog dana i večeri bili potražili spas. Ostale grupe zatvorenika, pa i preživele koji su se skrivali u podrumu zatvorske kuhinje, prijavljeni i pripadnici posebnih jedinica sa maskama na licu, prisilili su da izađu zapretivši im ručnim bombama. Postrojavalii su ih po dva u kolonu i, uz pretnju uperenim oružjem, sprovodili i priključivali većini u sportskoj sali.

7.1. Ubrzo, u zatvorsku sportsku salu došla je grupa od oko 40 naoružanih lica u maskirnim uniformama sa maskama na licima. Neki od njih skinuli su maske, te su zatvorenici prepoznali pripadnike policije SUP i Centra Državne bezebdnosti Peć/Pejë, među kojima i prijavljenog sa nadimkom Manđo, koji su zatvorenicima saopštili da ih je preuzela Državna bezbednost Peć/Pejë.

7.2. Po naređenjima prisutnih policijskih starešina, preživeli zatvorenici, sakupili su ranjene u blizini zatvorske kapije.Više ranjenika je već podleglo zadobijenim povredama. Izdvojeni su teži ranjenici i prevezeni u bolnicu u Prištini/Prishtinë.

Te, novodošle policijske starešine, dozvolili su zatvorenicima da donesu vodu za piće. Sakupljenim preživelim zatvorenicima se u sportskoj sali obratilo neki staresina sledećim rečima: “Slušajte me pažljivo. Dogodilo se što se dogodilo. Sve vam je to NATO učinio.Vi koji ste preživeli, sada ste sigurni. Spremite se, bićete prebačeni u Niš”.

* naslov FBD