PRAVDA ZA ŽRTVE U SREBRENICI

DANAS,Beograd,Srbija, 13. jula 2010.

Zločini počinjeni nad muslimanima 1993. nedaleko od bosanskog gradića Srebrenice bogatog srebrom ishitrili su zahteve da se osnuje tribunal koji će suditi političkim i vojnim liderima optuženim za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji.

Novi tribunal UN koji je osnovan gotovo pet decenija nakon što su konačne presude donete u Nirnbergu i Tokiju postao je preteča ad hoc sudova koji vode parnice protiv počinilaca zločina u Ruandi, Čarlsa Tejlora i zločinaca „krvavog dijamanta“ u Sijera Leoneu, i ubica iz redova Crvenih Kmera u Kambodži. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY) takođe je rezultirao stalnim Međunarodnim krivičnim sudom koji sudi ratnim zločincima širom sveta.

Budući da nisu bili ometani još neoprobanim dometom ICTY, srpski vojnici su na kraju preplavili samu Srebrenicu uprkos njenom statusu „bezbedne teritorije“ pod zaštitom UN pre 15 godina, 11. jula 1995, te su nakon toga prognali ljude iz gradića i pogubili 7.600 zarobljenika. Međutim, izuzev ovog masakra, tribunal i sudovi za ratne zločine u Bosni i Srbiji koji uživaju podršku u inostranstvu ostvarili su do sada najveće dostignuće napora međunarodne pravde.

Bez medijske pompe i sa ograničenim ovlašćenjima za hapšenja i sprovođenje istrage, a uprkos spoljnopolitičkim i vojnim „realistima“ koji odbacuju međunarodnu pravdu kao naučnu fantastiku, ove pravosudne institucije donele su pravdu za žrtve i preživele zločina u Srebrenici i pokazale su da se pravda može zadovoljiti za žrtve u ostalim poprištima konflikta. To je definitivno nesavršena, nezadovoljavajuća pravda, ali koja nije gora od one koju sprovode nacionalni sudovi.

ICTY je odlučio da masakr u Srebrenici predstavlja genocid. Tribunal i lokalni sudovi stavili su iza rešetaka 13 onih koji su izdavali naređenja, kao i 17 članova jedinica koje su izvršavale pogubljenja; u toku je saslušanje još 11 ljudi, od kojih su četvorica lideri. Trenutno se sudi Radovanu Karadžiću, političkom lideru bosanskih Srba, i Jovici Stanišiću, ministru policije Srbije u vreme vladavine Slobodana Miloševića.

Naravno, komandant bosanskih Srba Ratko Mladić još je u bekstvu.

Zahvaljujući ICTY, svi mogu da pročitaju zapisnike prepričanih zahteva da se poprištima ubistava dostavi više „paketa“. Predsednik srpskog okruga Miroslav Deronjić je svedočio da mu je Karadžić rekao: „Miroslave, oni ljudi tamo moraju biti ubijeni“.

Znamo kada, gde i kome je Mladić izdao naređenje za ubistvo. Znamo da je vozač srpskog kamiona spasao dečaka koji je preživeo streljački odred i kroz plač dozivajući svog oca ispuzao iz gomile zgrčenih tela. Znamo da je jedan srpski oficir prkosio Mladiću i odbio da naredi svojim ljudima da učestvuju u masovnom ubistvu.

ICTY naravno ima mana. Sudije i advokati su bili snishodljivi prema isuviše velikom broju svedoka, kao da im tribunal čini uslugu. Sudije su osudile isuviše mnogo ubica na apsurdno blage kazne zatvora, umanjujući svaki zastrašujući efekat koji bi tribunal mogao da ima. Međutim, strogo su osudili jednog od Mladićevih ljudi koji se izjasnio krivim i dao iskaz koji dokazuje nečije krivicu, i tako onemogućili tužilaštvo da dođe do sličnih priznanja. Zvaničnici tužilaštva takođe su nehajno spalili lične stvari žrtava Srebrenice kao i pojedinosti otkrivene u Albaniji i druge dokaze, koji su potom zataškani da bi se izbegao skandal. Novim pravilima i procedurama, kao i boljom obukom, mogu se minimizirati takvi propusti.

Međutim, da nije ICTY, počinioci zločina u Srebrenici i manje čuvenim poprištima ratnih zločina prolazili bi nekažnjeno. Karadžić bi još uvek prodavao ljubavne napitke u Beogradu. Penzionisani generali bi se sunčali na Jadranu. Ne bi se nikada pojavili jaki dokazi o saradnji Hrvatske i Srbije na rasparčavanju Bosne.

A nakon ove godišnjice masakra nije opasno reći da bi bez međunarodne pravde sve srebreničke žrtve, uključujući oca mog zeta Husa Čelika i ostale koji se još vode kao nestali, još trunule u masovnim grobnicama. Njihovi najbliži bi još čekali da se okupe na gradskom memorijalnom groblju, gde su se na obeležavaju ove godišnjice, klečeći i s rukama na licu molili Alahu za oprost živih i mrtvih.

Autor je nekadašnji istražitelj u Haškom tribunalu. Koautor je knjige Karle del Ponte o masakru u Srebrenici. Radi na Institutu za otvoreno društvo u Njujorku

* naslov FBD