MORAL, POLITIZIRANJE I SREBRENICKE ZRTVE

POLITIKA,Beograd,Srbija, 11. jula 2010.

Zvanična Srbija se prema zločinu u Srebrenici odnosi u skladu sa zahtevima morala i pristojnosti. Kad je reč o političkoj dimenziji ovog pitanja, a ona je naravno uvek sporna, tu su stvari došle već do granica podnošljivosti. Naime, deklaracija o osudi zločina počinjenog u Srebrenici je svakako dobro zamišljen gest, međutim, mislim da je ona usaglašavana u potaji, usvojena u uslovima polarizacije i teških reči. Baš kao što se ovom dokumentu može pripisati politička izbalansiranost i nedorečenost, može se reći da je on podstakao i nacionalizam druge strane – od teze o devet genocida nad muslimanima (Bošnjacima), preko odnosa prema slučaju Ganić i Jurišić... Teško je naime govoriti o moralnoj obavezi u uslovima u kojima pojedine strane države i muslimansko (bošnjačko) vođstvo zločin u Srebrenici nastoje da politički upotrebe kako bi osporili legitimna prava srpskog naroda u Bosni i Hercegovini.

Koliko je koristi Srbiji doneo politički stav iskazan usvajanjem rezolucije u Skupštini?

Mislim da korist u svemu tome ne treba da bude važna. Reč je o moralnom, a tek potom o državnom pitanju. Nažalost okolnosti i nejasni motivi koji su pratili donošenje deklaracije o osudi zločina u Srebrenici, a posebno je to slučaj kada je u pitanju Istanbulska deklaracija, otvaraju sumnju da se radilo o nekakvom političkom računu.

Zašto je Srbija toliko tvrda čak i u moralnoj osudi tog zločina?

Političari iz Sarajeva i Novog Pazara teško skrivaju očekivanje da Republika Srpska bude ukinuta. Oni često negiraju prava srpskog naroda, sâmo njegovo postojanje i prošlost, a zahtevaju poseban status i tretman za narod kome pripadaju. Na drugoj strani Hakija Meholjić, jedan od muslimanskih policijskih komandanata u Srebrenici za vreme rata, javno je izjavio da je predsednik Izetbegović još 1993. govorio o potrebi da u Srebrenici na brutalan način bude ubijeno „5000 Bošnjaka“. U takvim uslovima teško je govoriti isključivo o moralnoj dimenziji. Politizacija nije dolazila samo od srpske strane i od Srbije.

A šta bi pomoglo da se u Srbiji ublaže ekstremni stavovi sa obe strane?

Potrebno je zatvoriti političku stranu slučaja. Dokle god ubijenima ne bude odata dužna pošta, njihove ubice kažnjene, a svi oni koji su ih na različite načine na sve tri strane (srpska, muslimanska – bošnjačka i međunarodna) zloupotrebljavali ne počnu od toga da imaju isključivo političku štetu, stvari se neće kretati u dobrom pravcu. Negiranje žrtava u Srebrenici je nedopustivo. Takođe, nemoralno je i njihovo neprekidno političko upotrebljavanje. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji mnogo puta su političari i oficiri koristili patnju sopstvenog naroda. Samo u Srbiji je jedan takav slučaj dobio i sudski epilog. Verovatno se ni to ne bi dogodilo, ali su „primarni“ zločinci pilotirali američkim avionima pa „sekundarni“ počinilac nije mogao da „prođe tek tako“.

Kakav bi stav Srbija trebalo da zauzme s obzirom na presude Haškog tribunala u kojima su komandanti osuđeni za genocid u Srebrenici?

Srbija je prihvatila nadležnost Haškog tribunala. Velika je nesreća što smo imali vlast isuviše nemoralnu i nedovoljno hrabru da zločince kazni na vreme. Izostanak blagovremene pravde i pritisak sila koje su i same i te kako učestvovale u ratovima u bivšoj Jugoslaviji dali su legitimitet ovom sudu koji je više puta dokazao svoju pristrasnost. Potrebno je pronaći istinu i pravdu između nesumnjivih zločina koji su počinjeni i presuda koje za cilj često nemaju pravdu već naknadni doprinos ratnom naporu jedne strane. Srbija nema izbora, ona mora da prihvata odluke suda, a može da prema njima iskazuje manju i veću rezervu u meri u kojoj bi je iskazala svaka slobodna i demokratska zemlja. 

Koliko će Srbiju na međunarodnom planu pratiti ovaj zločin, odnosno da li će usvojena deklaracija i izručenje generala Ratka Mladića biti dovoljni da se „slučaj Srebrenica” zatvori?

Mislim da hapšenje i osuda generala Mladića nemaju mnogo veze sa ovim pitanjem. Pritisci koje podnosi Srbija odavno imaju i političku motivaciju. Oni će trajati dokle god Srbija bude postojala kao nezavisna država ili dok se ne oporavi, promeni i ugleda se u ponečemu na Republiku Hrvatsku. (Biljana Mitrinović)

UOKVIRENO

Ne treba prihvatati ulogu posleratne Nemačke

Smatrate li da je državni vrh izabrao pravu meru u manifestaciji stava prema ovom događaju?

Prava mera je nedostižna kad je reč o tako gnusnom zločinu. Posebno je problematična činjenica što je presudom Međunarodnog suda po tužbi Bosne i Hercegovine naša država oslobođena neposredne odgovornosti. Na drugoj strani najvažniji propagatori ideje o večnoj i kolektivnoj krivici srpskog naroda dolaze većinom iz nacionalističkih krugova drugih naroda i organizacija vrlo sumnjive političke i finansijske samostalnosti. Mislim da je naša vlast imala dobre namere, ali da često za Srbiju prihvata ulogu posleratne Nemačke. Takva uloga nije primerena iz nekoliko razloga. U Bosni i Hercegovini je vođen građanski rat u kome nisu stradali samo vojnici i civili pripadnici jednog naroda. Zločini prema srpskom narodu nisu adekvatno kažnjeni (samo sudovi u BiH dosudili su ukupno gledano 48 puta dugotrajnije kazne osuđenima iz redova srpskog naroda). Zatim legitimna i pravična državna i nacionalna prava nemačkog naroda posle Drugog svetskog rata nisu bila ugroženi posledicom priznavanja holokausta.

Biljana Mitrinović

* naslov FBD