IMA LI ANTIBIOTIKA ZA GREŠKE PREDSEDNIKA SRBIJE

POLITIKA, Beograd, Srbija,  29. januara 2012.

Voleo bih da imamo vizionarsku, energičnu reformsku vlast, ali sve sam uvereniji da su takvi kvaliteti ubijeni 12. marta 2003, kada i Zoran Đinđić.

Dok svet u Davosu preispituje kapitalizam i, baveći se globalnom krizom, traga za odgovorima za budućnost, sve je više simptoma koji ukazuju da se Srbija primiče devedesetim.

Nabusiti ministri, pojačana patriotska retorika, zatezanje sa susedima, identifikacija „unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja“, pretnje neistomišljenicima, drski huliganizam, sramne sudske presude, pritisak i omalovažavanje medija, korupcija i kontrola finansijskih tokova...

Sva je prilika da će predizborna kampanja biti beskrupulozna – što Srbiju može da udalji, a ne da približi evropskim vrednostima u koje se vlast neprestano kune.

Protekla nedelja prepuna je utvara prošlosti koje bacaju senku na uspehe naših sportista, sasvim retke fele Made in Serbia.

Počela je pod utiskom ekspeditivne smene upravnika Narodne biblioteke. Čitav slučaj vraća u vunena vremena socijalizma, kada su liferovane bombastične afere i kada su se disidenti pravili od nekih opskurnih tipova. Efikasnost vladinog telefonskog odlučivanja nosi sve direktivne oznake olovnih godina.

Ponet istraživanjem koje kaže da Srbi u njegov resor veruju najviše posle Crkve, ministar unutrašnjih dela se razgoropadio pa na sve strane preti zatvorom. Gradivo koje je nabiflao i ponavljao kao perspektivni portparol izgleda da mu teško izlazi iz glave.

„Nedopustivo“, kaže Ivica Dačić posle dva dana nasilja nad hrvatskim navijačima po Novom Sadu koji tek što je počeo da se oporavlja od mučnog spora oko obeležavanja mađarskog pogroma nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Kako „nedopustivo“ kada se dogodilo, dopustilo? Ko treba da pravi bezbednosnu procenu? Zar je teško pretpostaviti da oni koji pažljivo pripremaju obračun s „gejovcima“, oni koji u džepu drže adrese stranih ambasada, oni koji drže balvane i kriju se iza referenduma, da isti ti neće planirati još jednu veliku sabotažu?

Tolike pripreme evropskog prvenstva, novac i trud, sve to poželeo je da kidnapuje „navijački“ talog Srbije u želji da pokaže da omražena nevernička noga ne sme ni da kroči na sveto srpsko tle.

Ostaviti bez zaštite Hrvate da sa šahovnicama kliču svom timu isto je što i s crvenom krpom izaći pred razjarenog bika. Zar ministar nije mogao ranije da inicira angažovanje dodatnih srpskih snaga? Ili da pozove u pomoć hrvatske policajce s kojima razvija regionalnu saradnju?

I šta sada? U normalnoj zemlji bili bi presrećni što dolaze hiljade ljudi koji će ovde ostaviti pare. Iz nenormalne ih oteraju.

Ko treba da snosi odgovornost? Bole iz banjalučkog „Borika“, ovdašnja inkarnacija Osame bin Ladena?

Boris Tadić ne propušta važne sportske događaje. Ako je već bez inicijative ostao njegov ekumensko-koalicioni ministar, i predsednik je mogao da unapred upozori. Predsednik interveniše u raznim prilikama, mogao je i ovom.

Država je 2009. proglasila rat huliganima, a Tadić je tada tu borbu uzdigao na nivo „centra svih prioriteta“. Svi se sećamo, bilo je to vreme smrti Brisa Tatona. Nesrećni Francuz posle je dobio i ulicu u Beogradu, a vinovnici njegovog ubistva primereno su kažnjeni. Avaj, sada su im kazne prepolovljene.

Treba mi Evropa. Prizivam tutore iz Strazbura. One koji su, očito suviše uljudno, iznosili zamerke na reformu srpskog pravosuđa. Bilo bi vreme da se jave i da kažu da sa ovakvim sramnim presudama Srbija ne treba da računa na EU.

Ako mene pitate, s licem koje je srpska vlast pokazala ovih dana, ni ona ni svi mi s njom ne zaslužujemo da uđemo u EU. Ispostavlja se da toliko još treba na sebi da radimo da bi bilo najbolje da sami zatražimo time out.

Sve na radost ovdašnjih podvižnika izvitoperenog srpstva, srednjovekovnih kopljanika srpske državnosti, duhovnika s mačem u ruci, čuvara patološke moralnosti, zločinačkih ktitora patriotizma, huliganskih bandi...

To nema veze s Kosovom. Neka se nastave pregovor kao retka svetlija zvezda nad zamrznutom januarskom Srbijom. Ali, izgleda da su srpski političari kupovinu kandidature svojim „konstruktivnim stavom“ oko Kosova shvatili kao dozvolu da zaborave šta sve ova zemlja treba da uradi da bi bila dostojan član evropske porodice.

Nije najavljena martovska kandidatura licenca za bahatost. Normalizacija odnosa Beograda i Prištine ne sme da bude plaćena zavođenjem gvozdene discipline po Srbiji, sputavanjem kritika, lažnom pacifikacijom nacionalista tako što će im sve drugo biti tolerisano.

Ukoliko ne želi da razočara i one koji veruju u njene temeljne vrednosti, Evropska unija ne sme da ćuti. Dovoljno je do sada propuštala razne prilike da vaspitno utiče na ovdašnje političare.

Danas je Evropljanima prioritet normalizacija odnosa na relaciji Beograd–Priština. Srpska vlast počela je da se izvlači iz neugodne izolacije u koju se dovela postavljanjem balvana na severu Kosova. Šef države obećava lako rešenje problema zastupljenosti Kosova u međunarodnim organizacijama. Šef diplomatije uspeo je da stigne čak do nemačkog kolege.

OK. Ali niko ovde ne treba da se zavarava da posle Kosova na dnevni red neće stići reformski prioriteti. Voleo bih da to ne zaboravljaju ni u Briselu. Da Srbiju kao kandidata posmatraju u njenoj opštosti, da prate sva zbivanja.

Pišem to zabrinut jer se stvari pogoršavaju. Buči mi u glavi od oružanih i retoričkih zavera čiji su akteri identifikovani pre nego što su zavere uopšte potvrđene. Uzimam aspirine ne bih li se spasao od problematičnih doušnika, kliničkih cinkaroša i umobolnih mitomana.

Počeli su juriši na filmove kao da ih je pravila Leni Rifenštal a ne Anđelina Džoli.

Mnogo toga lošeg upakovalo se u našu svakodnevicu za kratko vreme. Tipični simptomi krize, reći će sociolozi. Tačno, ali ako dopustite da kriza nadvlada u svim oblicima življenja, onda ste na dobrom putu da odete dođavola.

Ništa nam neće vredeti dogovor o načinu predstavljanja Kosova u međunarodnim institucijama, ili uspešna implementacija sporazuma o slobodi kretanja, ukoliko stvari počnu da se urušavaju na drugim stranama.

Status kandidata treba da bude antibiotik širokog spektra dejstva. Loše bi bilo ako samo leči kosovske tegobe. Zato kandidatura u vremenima koja Srbiju odmiču od demokratskih vrednosti može da bude opasna.

Dobro poznajem ovu vlast i stojim čvrsto iza zaključka da bi dobijanje statusa kandidata protumačila kao lovorov venac na sve što je uradila. A uradila je malo.

Pošto je toga svesna, sada počinje da preti. Ulazimo u „orbanizaciju“ Srbije. Neke od stvari koje je desničarski mađarski premijer Viktor Orban učinio Mađarima događaju se ovde.

Ako se ne ubrzaju reforme, ako pravosuđe ne postane zaista nezavisno, ako se ne obuzda sve izraženija bahatost izvršne vlasti,  ako se nastave pritisci na medije i pojačava represija prema izgovorenoj reči, ako se zadrže monopoli... onda mi Srbija kao zemlja kandidat ništa ne znači. (Boško Jakšić)

* naslov FBD