 |
 |
|
JOŠ JEDNO VIDJENJE SRPSKOG POVRATKA U DEVEDESETE
BH DANI, Sarajevo, Bosna i Hercegovina,27.
januara 2012
Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Sonja Biserko, u intervjuu za Dane objašnjava zašto je sa mjesta direktora Narodne biblioteke policajac Ivica Dačić po hitnom postupku smijenio pisca Sretena Ugrečića, da li se Srbija ubrzano vraća u devedesete i kolika je stvarna moć srpskog predsjednika Borisa Tadića Zamjeniku premijera i ministru policije Srbije, Ivici Dačiću, prošle nedjelje, istina, nije pošlo za rukom da uhapsi pisca Sretena Ugričića, ali jeste da ga smijeni sa mjesta upravnika Narodne biblioteke. Ugričićev potpis na apelu Foruma pisaca kojim se traži momentalni prekid medijskog linča crnogorskog književnika, Andreja Nikolaidisa, poslužio je uvijek budnom “Tadićevom Karađozu” – kako je ministra Dačića nazvao Enver Kazaz – da direktora Narodne biblioteke najprije proglasi “podržavaocem terorizama”, a onda, po hitnom postupku, na “telefonskoj sjednici vlade”, da isposluje njegovu smjenu. Pred Dačićevom budnošću i efikasnošću zastidio bi se, sigurna sam, i veliki Lavrentij Berija. O Leki Rankoviću i Krcunu Peneziću da i ne govorimo. Šta se to događa sa Srbijom? Da li je zaista moguće napraviti takvu istorijsku inverziju i nekadašnjeg važnog šrafa Miloševićeve “terorističke organizacije” najprije postaviti za ministra policije, a onda mu i dozvoliti da, bez ikakvog zazora ili stida, Čedomira Jovanovića, Filipa Davida, Nenada Prokića i Sretena Ugričića optuži da “podržavaju ubice i atentatore”?! Je li moguće da osoba koja je ne tako davno bila zadužena da teorijski obrazlaže najmonstruoznije zločine počinjene i u Srbiji i van nje, danas vitla pendrekom i čestitim građanima ove zemlje prijeti zatvorom? Kako je srpsko društvo došlo do toga da mu moralne pridike drži pripadnik stranke čiji je kompletan politički vrh završio u Haagu? Partijske kolege tog istog ministra, “užasnute” apelom beogradskih intelektualaca da se prestane sa progonom jednog pisca, danas bez problema posjećuju Arkanovu udovicu – pravosnažno osuđenu za pljačku – solidarišući se sa njenim pravednim “stradanjem i patnjom”. Da li je Sretena Ugričića, postavljenog na mjesto direktora Narodne biblioteke u doba Zorana Đinđića, očistila ona čuvena nacionalna metla koja je samo željela da pokaže kako srpska elita, umjesto sa Miloševićevim, želi konačni i definitivni raskid sa naslijeđem prvog demokratski izabranog predsjednika srpske vlade, ubijenog u državnom atentatu, 12. marta 2003? Najzad, je li ovdje riječ o konačnom trijumfu čuvene Deklaracije o pomirenju Demokratske stranke sa Socijalističkom partijom Srbije kojom je, tako nesrećno i nepromišljeno (?!), predsjednik Tadić pokušao da opere biografije nekadašnjim glasnogovornicima i sljedbenicima Miloševićevog zločinačkog poduhvata i na taj način izjednači dželata i žrtvu? Ili nije? Može li još? “Smena Sretena Ugričića, čoveka koji je od Narodne biblioteke napravio renomiranu nacionalnu instituciju svetskog ranga, sramna je demonstracija sile i povratka u devedesete”, kaže Sonja Biserko. “Reagujući na ocene o Albancima kao ’talogu Balkana’, svojevremeno su JUKOM i Helsinški odbor podneli krivičnu prijavu protiv Dobrice Ćosića; braneći navodnu slobodu govora, svi su stali u njegovu odbranu. Ne ulazeći ovom prilikom u analizu Nikolaidisovog teksta, danas se cela stvar okreće: Forum pisaca se proglašava terorističkom grupom, smenjuje se Ugričić, a u planu su, koliko čujem, smene i ostalih potpisnika apela zaposlenih u državnoj službi.” DANI: Kakvo je društvo u kome se pisci proglašava terorističkom grupom? BISERKO: Srpsko društvo je nestabilno i nedemokratsko. Činjenica da piscima etikete terorista i atentatora lepi pripadnik onog režima kome se danas sudi u Haagu ukazuje na haos u kome se ovo društvo nalazi. Cela ujdurma sa Forumom pisaca je, verujem, u funkciji predstojeće predizborne kampanje. Hajka, javni govor prepun mržnje ukazuju na paniku i strah koji vladaju u redovima koalicije na vlasti. Budući da građanima nemaju šta da ponude, da je ekonomska i socijalna situacija katastrofalna, vlast ponovo manipuliše nacionalnim osećanjima i proizvodi neprijatelje. U opticaju su teze o ugroženosti srpstva i države i eskalaciju te retorike ćemo, bojim se, tek videti u narednim danima. DANI: Ali, u tome učestvuje i predsjednik Tadić, njegovi glasnogovornici, savjetnici, mediji pod njegovom kontrolom... BISERKO: Nažalost, u Srbiji je izvršena lustracija, ali u suprotnom smeru: lustrirani su oni koji su bili protiv ratnog raspada Jugoslavije. Svi – od Dačića, Kusturice, Beka, Miškovića i Tijanića – svi su danas ugledni članovi ovog društva. Doduše, osim nas antiratnih boraca, lustriran je i Ljubiša Ristić. Samo je njemu zabranjen rad. Zašto? Možda zbog toga što bi Ristić, kao pravi, istinski dar i jedan od najboljih pozorišnih reditelja bivše Jugoslavije, sve te “pravoverne”, u umetničkom smislu, danas mogao da ugrozi. Ali, to je druga tema. Htela sam da kažem da me ne iznenađuje to što radi Demokratska stranka i predsednik Tadić. Jer, izvinite, ako pogledate nacionalni program srbijanskih političkih partija, videćete da među njima nema značajnije razlike. DANI: U kom smislu? BISERKO: U smislu da su taj nacionalni program jedni sprovodili, drugi koncipirali, treći podržavali. Gotovo niko od njih nije bio protiv rata, protiv agresije; razlikovali su se u metodi, u načinu na koji bi se moglo doći do istog cilja, a to je velika ili proširena Srbija. Nažalost, naša država i njene institucije ne počivaju na moralnim vrednostima, pa je onda moguće da Dačić smeni Ugričića i da Tadić ni prstom ne mrdne. DANI: Da li je uopšte realno tražiti zaštitu od predsjednika Tadića? Kolika je njegova moć? BISERKO: Ovde su mnogo jači neformalni centri; oni donose strateške odluke i, u tom smislu, Tadić je neka vrsta marionete. Doduše, upravo je Tadić Ivici Dačiću dao da odigra tu prljavu ulogu za koju su kasnije složno glasali njegovi ministri… DANI: Eto, vidite kako funkcioniše Deklaracija o pomirenju? BISERKO: Za to složno funkcionisanje Deklaracija nije ni bila potrebna. Kao što sam rekla, među njima nikada nije bilo neke velike razlike… DANI: Ivan Stambolić mi je jednom rekao kako te razlike ne može ni biti, budući da je “rodno mesto svih srpskih partija – rat, a ne demokratija”. BISERKO: O tome i govorim. Nažalost, u Srbiji još uvek niko nema snage da se obračuna sa ratnom prošlošću, ratnim nasleđem, projektom koji je stvoren i koji je doveo do krvavog raspada SFRJ. Dvadeset godina od početka poslednjih ratova, Srbija nije prihvatila ni svoje, ali ni granice sebi susednih država. Sa tim se još nije pomirila. To svakodnevno demonstrira svojim delovanjem u regionu, pre svega u odnosu na BiH, Crnu Goru i Kosovo. U suštini, srpska politika – pa i ova Tadićeva i Dačićeva – smatra da su granice srpske države privremene i da će doći trenutak u kome će neke međunarodne okolnosti dovesti do toga da se Srbija proširi i uzme teritorije za koje vekovima misli da joj pripadaju. Uostalom, da nije tako, zar bi Tadić od Dodika primio lentu koju su pre njega dobili ljudi optuženi za ratne zločine: od Biljane Plavšić, preko Ratka Mladića i Radovana Karadžića... DANI: Kada govorite o “međunarodnim okolnostima”, na šta mislite? Da li je moguće da Srbija dobije priliku da ponovo mijenja granice? BISERKO: Mislim da ne. U pitanju je, rekla bih, iluzija zbog koje Srbija gubi i svoje istorijsko vreme i mogućnost da se demokratski razvije. Razvijena i demokratska Srbija bila bi, sigurna sam, poželjan partner celom regionu. Uostalom, kao u slučaju Nemačke i Japana, prihvatanje i priznanje istorijskog i ratnog poraza može da bude produktivno: iz toga se rađa nova energija pomoću koje se prevazilaze traume ratne prošlosti i traže drugi pravci razvoja. Umesto toga, Srbija se i dalje ne miri sa porazom; ne prihvata ga i zbog toga nastavlja s politikom koja je stavlja u situaciju u kojoj je ceo region gleda sa nepoverenjem. Naravno, u tome su evropske integracije veoma važan element; one su faktor emancipacije i demokratizacije Srbije, ali i celog regiona DANI: U Crnoj Gori tvrde da kriminalizacija Mila Đukanovića koja dolazi iz Srbije zapravo ima za cilj kriminalizaciju referenduma o nezavisnosti iz 2006. Šta Vi mislite? BISERKO: Srbija se nikada nije i neće pomiriti sa činjenicom da je Crna Gora nezavisna država. Smatraju svojom, srpskom državom; “srpskom Spartom”, čuli ste to hiljadu puta. Srećom, Crna Gora je već daleko odmakla: na pragu je pregovora sa EU, na pragu ulaska u NATO, tako da su svi pokušaji vraćanja Crne Gore pod okrilje velike, proširene Srbije – uzaludni. Kada govorimo o projektu koji je još uvek živ, uzmite, na primer, vladinu Strategiju o Srbima u dijaspori, gde Srbija, pomoću srpske manjine u susednim zemljama ili srpskih izbegličkih udruženja pokušava da destabilizuje region. DANI: Kako? BISERKO: Tim stalnim podgrejavanjem neprijateljstva, srpske manjine ili izbeglička udruženja otvaraju pitanja u Hrvatskoj i BiH; oni smatrajući da je Republika Srpska najveći domet ili vrh onoga što bi svi Srbi u susednim državama trebalo da imaju. Na konferenciji u Beogradu, nedavno održanoj povodom obeležavanja petnaet godina Dejtonskog sporazuma, rečeno kako bi čalnstvo Srbije u EU samo ometalo državni i nacionalni plan prisajedinjenja Republike Srpske Srbiji... DANI: Da, o RS-u se govori kao o kompenzaciji za izgubljeno Kosovo... BISERKO: Tako nešto nije moguće. Nažalost, nevolja je u tome što niko još uvek ne izlazi na predlozima po kojima bi BiH bila organizovana na građanskim, a ne na nacionalnim, etničkim principima. Važno je postići konsenzus po tom pitanju i to, pre svega, zbog toga što srpska strana smatra da je, u ovakvim okolnostima, ipak moguća realizacija plana samostalne RS i njenog priključivanja Srbiji. Najveći problem Balkana je to što Srbija nije poražena... DANI: Šta to znači? BISERKO: To znači da Beograd, kada je reč o ratu na prostoru bivše Jugoslavije, i dalje zastupa tezu kako je u BiH vođen oslobodilački rat Srba. Vidite i sami koliko je prisustvo Srbije u BiH, ali i u Crnoj Gori, na Kosovu... Nije problem to što Srbija u tim državama štiti svoju manjinu; problem je kako je štiti i šta se iza toga krije. Kao što sam rekla, Srbija je svoje manjine instrumentalizovala i one uglavnom služe za destabilizaciju političkih prilika u tim zemljama... Kada kažem da Srbija nije poražena, tu mislim i na odgovornost međunarodne zajednice. Posle Dejtonskog sporazuma i nekoliko godina povratka izbeglica, međunarodna zajednica, nažalost, nije čvrsto stala iza aneksa 7 Dejtonskog mirovnog sporazuma, što znači da nije realizovana ideja povratka ljudi na prebivališta sa kojih su proterani... DANI: Nego je, hoćete da kažete, pobijedila ideja Dobrice Ćosića o “humanom preseljenju”? BISERKO: Tačno. Osim toga, agresija koju je Srbija izvršila na neke od susednih zemalja nikada nije jasno definisana. Još uvek se ne priznaje da nisu BiH i Hrvatska napale Srbiju, nego je bilo obrnuto. Doduše, kada se analiziraju pojedine presude Haškog tribunala, jasno je da je bila reč o agresiji. I o genocidu. I to ne samo u Srebrenici, nego i u drugim mestima u BiH. Uskoro ćemo, nadam se, imati presude Karadžiću i Mladiću koje će o tome govoriti. DANI: Zbog čega, usprkos presudama za genocid, ovdje malo ko priznaje šta se dogodilo? BISERKO: Nijedna od tih presuda nije prihvaćena kroz razne institucije, obrazovni sistem... Nema nikakvog uticaja na stav društva. To, pre svega, sprečava elita... DANI: Zašto? Zato što je i sama u tome učestvovala? BISERKO: Tako je; to je presuda i njoj, eliti. U Srbiji nema za društvo relevantnih ljudi koji se stide onoga što je učinjeno u BiH, na Kosovu, u Hrvatskoj... Ne postoji ni osećanje moralne odgovornosti, što je još jedan dokaz da taj projekat, ta ideologija nisu poraženi. Tu ideologiju nije izmislio Dobrica Ćosić; ona je mnogo starija. Ćosić je bio njen simbol, promoter, važan akter u smislu mobilisanja Srba u BiH, Hrvatskoj, na Kosovu... Taj projekat je užasno mnogo koštao ceo region, ali i samu Srbiju i ona sada pokušava da na sve načine opravda promašaj koji nije ni imao šansu na uspeh. Poseban problem leži u tome što, zahvaljujući ovakvom obrazovnom sistemu i neodgovornosti elite, cele generacije mladih ljudi ostaju otrovane iluzijama i mitovima o nekakvoj pravednoj borbi srpskog naroda protiv ostatka sveta. Nažalost, mladi ljudi su puni predrasuda, besa i netrpeljivosti prema svima koji su drugačiji. DANI: I, šta je izlaz? BISERKO: Kada je reč o suočavanju sa onim šta se dogodilo, često se prave poređenja sa Nemačkom i Nemcima. Ali, Nemačkoj su nametnute određene stvari koje su od države i državnih institucija morale biti prihvaćene. Ovde to nije bio slučaj. Dakle, da zaključim: kada govorim o tome da Srbija nije poražena, pre svega mislim na to da joj, kao Nemcima, nije nametnuto da prihvati činjenice koje se odnose na karakter rata koji je vodila, odgovornost za počinjene zločine i razaranja. Dokle se tako nešto ne dogodi, ovde ćete imati reletivizovanje i reviziju prošlosti, priču o tome kako smo svi jednako odgovorni, o građanskom ratu, ne o agresija i o tome da smo ne mi, nego međunarodna zajednica najodgovornija za raspad bivše Jugoslavije. Ma koliko to bilo štetno po ostale zemlje regiona, dugoročno, takav pristup će najviše koštati Srbiju i njene građane. A za to će odgovornost snositi njena elita.
* naslov FBD
|