SINDIKAT I POLITIČKA TRGOVINA

POLITIKA, Beograd, Srbija,  16. januara 2012.

Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) ozbiljno je zaigrala političku igru i sasvim konkretno postavila uslove za podršku nekoj partiji – dva poslanička i mesto ministra za rad. Dragan Milovanović, generalni menadžer ovog sindikata, inače ministar za rad u vladi Zorana Đinđića, obrazlaže ovaj zahtev činjenicom da nijedna partija ne uvažava ono što kažu sindikati, niti poštuje dogovoreno u Socijalno-ekonomskom savetu, kao što je to bilo, kako tvrdi, u vreme njegovog ministrovanja.

Uslovi ASNS-a, međutim, izazvali su smeh političkog analitičara Milana Nikolića, koji predviđa propast te „političke avanture” sindikata, a ako se slučajno i desi da postanu deo vlasti, kaže on, imaćemo opet loše rezultate kao u vreme ministra Dragana Milovanovića.

Ni Darko Marinković, profesor Univerziteta Megatrend, ne misli da je ideja ASNS-a dobra. Kako ističe, sindikat ima pravo i potrebu da učestvuje u političkom životu, ali uvek mora da zadrži jednu distancu prema političkoj vlasti.

„Jer, jedini zadatak sindikata jeste odbrana radničkih prava i interesa. U tom pogledu, on nema stalne političke prijatelje i saveznike. Nije mu saveznik neko ko se zove radnička ili socijalistička ili socijaldemokratska partija, saveznik mu je onaj ko čini dobro radnicima. Podrška sindikata se zaslužuje rezultatima. A situacija u Srbiji je potpuno porazna i sindikati sada nemaju razloga da pruže podršku nijednoj od postojećih političkih partija – ni opozicije ni pozicije”, kaže on.

I Milan Nikolić ukazuje da iskustvo svih starijih demokratija govori da sindikati ne mogu bez političara i da im treba neka partija koja će predstavljati njihove interese u političkoj areni, ali da su sindikati propadali kad god su sami direktno ulazili u nju.

Predsednica ASNS-a Ranka Savić ponudila je glasove 100.000 članova ovog sindikata, ali pitanje je, napominju sagovornici „Politike”, kako ona to može da garantuje. Sindikalni lideri, naime, mogu samo da pozovu svoje članove i radnike da glasaju za neku partiju ili koaliciju, ali nema nikakvih garancija da će ih svi poslušati. Uostalom, istraživanje je pokazalo da samo desetina zaposlenih prihvata samostalni izborni nastup sindikata ili njihovo delovanje pod okriljem neke stranke (podaci za 2010. godinu iz knjige „Srbija u lavirintima tranzicije” Zorana Stojiljkovića).

„To je jedna krajnje nesigurna trgovina u kojoj političke partije možda mogu nešto da dobiju, ali ne znaju koliko, i meni se čini smešnim da se za to trguje poslaničkim i ministarskim mestima”, kaže Nikolić.

Profesor Marinković ističe da je to opasna igra jer je politička podela po partijskoj liniji unutar sindikata smrtna presuda za svaki sindikat.

„Jer šta će biti ako ta stranka okrene list posle izbora, kao što se dešavalo, i okrene leđa radnicima? I ta varijanta – dajte nam dva poslanika i ministra i mi ćemo da glasamo za vas, zašto to? Ne – sindikat treba da ima funkciju kritičke opozicije. Više sam za to da se u Skupštini ustanovi institucija ’prazne stolice’, da predstavnici sindikata mogu da prisustvuju sednicama skupštine i za sindikat važnih skupštinskih odbora”, kaže Marinković.

Umesto pomenutih uslova, ističe on, sindikat najpre treba da se pojavi sa zahtevom kako treba da izgleda Socijalno-ekonomski savet, koji nikada nije zaživeo na pravi način.

Dragan Milovanović upravo Socijalno-ekonomski savet ubraja među najveće domete svog ministrovanja, za koje, inače, Milan Nikolić nema mnogo reči hvale. On, naime, smatra da je Milovanović bio bleda figura u toj vladi, i to u najgore vreme neoliberalne privatizacije.

„U vreme najgore, tajkunske privatizacije, polukriminalne, Dragan Milovanović je bio ministar i ništa nije uradio za radnike. Prema tome, to iskustvo je po sebi loš recept, ali ako neko hoće to da ponavlja misleći da možda bolji ljudi mogu da daju bolje rezultate, neka proba. Ono što ja predviđam jeste propast te političke avanture”, kaže Nikolić.

Bivši ministar sindikalac, međutim, kaže da je mnogo toga urađeno baš zahvaljujući njemu. Kako navodi, on lično se izborio za uvođenje socijalnih programa za rešavanje viška zaposlenih.

„To je direktno moja kreacija, jer u ono vreme grupacija iz G17 plus je zagovarala surovu liberalnu ekonomiju u kojoj je trebalo da radnici budu žrtve”, ističe Milovanović, dodajući, pored ostalog, i da nijedan zakon iz njegovog ministarstva nije izašao bez dogovora sa sindikatima. Osim toga, tvrdi da je spasao i mnoge fabrike jer nije dao saglasnost tadašnjoj saveznoj vladi da ukine carine na uvoz automobila, traktora, kamiona, proizvoda metalske industrije.

Možda ono što je naveo kao razlog nekih neuspeha iz tog vremena može da bude pokazatelj šta bi im sada značila dva poslanika i ministar. Milovanović, naime, kaže da kao ministar nije mogao da ostvari plan da radnici u privatizaciji treba da dobiju najmanje 20 odsto akcija. „Imali smo samo jednog poslanika u parlamentu. Svi ostali su bili za to da se radnicima maltene ništa ne da”, objašnjava on, dodajući da iz istog razloga nije uspeo da se izbori protiv pomeranja starosne granice za odlazak u penziju. (J. Cerovina B. Baković )

* naslov FBD