NEVIDILJIVA STRATEGIJA I VIDLJIVE MANE SPOLJNE POLITIKE SRBIJE

POLTIKA, Beograd, Srbija, 30. januara 2011.

Srbija nema strategiju spoljne politike ili bar javnost ne zna šta je to. Sve se svodilo na kalkulacije i pretpostavke u razlikama, koje eventualno postoje, između predsednika i ministra spoljnih poslova. S vremena na vreme nam se plasiraju prioriteti, uvek s drugačijim rasporedom i drugačijim akcentom, prema prilici i parcijalno formulisano. U prvoj verziji, glavni prioritet je bilo Kosovo, pa onda EU, pa onda saradnja sa susedim a, iako tada u stvari nije bila prioritet. Još nismo imali ozbiljniju raspravu o spoljnoj politiciu parlamentu, u javnosti, ali ni stručnu ni stranačku, pa ni u samoj Vladi. Nije bilo ekspozea ministra spoljnih poslova.Zato i ima toliko interpretacija šta mi želimo. Time zbunjujemo sopstvene građane i ostavljamo često u nedoumici naše partnere. Nedavno je naša spoljna politika objektivno doživela značajne promene i zaokrete, ali bez neke rasprave”, kaže u razgovoru za „Politiku” Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji.

Koji je razlog za takve postupke vlasti?

Kod nas je spoljna politika postala na određeni način zabran. I samo posredno i naknadno saznajemo da je došlo do značajnih promena u spoljnoj politici koje neki ne vole da priznaju, ali one bitno menjaju poziciju Srbije. Ja lično mislim nabolje. U diplomatiji i međunarodnim odnosima postoji ono što se zove „momentum”, povoljan sticaj prilika koji treba iskoristiti. U ovom trenutku postoji taj momentum za Srbiju, zahvaljujući prodorima koji su učinjeni u regionalnoj saradnji i u odnosu na Kosovo. Srbija sada dolazi u jednu novu situaciju. Glavni prodor je učinio predsednik Tadić u regionalnoj saradnji koja je bilo vrlo loša, bez obzira na priče da nam je to prioritet. Čestim susretima s hrvatskim predsednikom Ivom Josipovićem stvorena je osnova za znatno bolju klimu u odnosima i novu regionalnu politiku. Ne za naše liderstvo u regionu, kako smo mi voleli da kažemo, nego za normalne i kooperativne odnose sa susedima. To je imalo blagotvoran uticaj na naše odnose s drugim susednim zemljama– s Crnom Gorom, BiH, Makedonijom.

Kako komentarišete stav da se zemlje u regionu trude da poboljšaju međusobne odnose, ne zato što to žele, nego zato što to zahteva EU?

Verovatno je i to dobrim delom tačno, ali, kako god bilo, to ima blagotvoran uticaj. Mi mnoge stvari radimo zato što želimo u EU. To važi i za naše susede. Tako je menjano i naše zakonodavstvo. U svakom slučaju, to razbija izolaciju u kojoj se Srbija našla posle proglašenja nezavisnosti Kosova što je bio jedan od glavnih razloga za loše odnose s najrazvijenijim zemljama i susedima koji su priznali Kosovo. Izolaciju smo razbili i zajedničkom rezolucijom sa EU. Okrenute su dve nove stranice u spoljnoj politici koje Srbiju izvlače iz izolacije i stavljaju je u povoljnijui kredibilniju poziciju. Imidž Srbije se svakako poboljšao.

U javnosti je bilo ocena da zajednička rezolucija Srbije i EU u UN zapravo ne odslikava interese Srbije?

Ona otvara vrata Srbiji za dijalog s Kosovom koji je pre toga bio nemoguć. Do tog dijaloga će doći. Na neki način teret je u većoj meri prebačen na kosovsku, albansku stranu. Srbija je prvi put u nešto povoljnijem položaju i to upravo zahvaljujući toj rezoluciji.

Kako komentarišete stalni porast evroskepticizma i percepciju ljudi da je EU zajednica koja stalno uslovljava Srbiju na njenu štetu?

U svim zemljama kako su se više približavale EU rastao je skeptizicam. U Srbiji postoji još jedan razlog–zasićenost obećanjima da ćemo brzo postati kandidat. Entuzijazam je bio veći kad smo dobili „beli šengen”. Ali, ukupno uzev, 57 odsto je visok procenat i u odnosu na druge zemlje. Uz te varijacije, to je jedina konstanta u raspoloženju javnog mnjenja. Razume se, sem nezadovoljstva ekonomskim i socijalnim stanjem. Jedino tu imamo uverljivu većinu. Taj evroskepticizam nije zabrinjavajući, ali jeste upozoravajući.

Da li je greške pravila i EU?

Svakako. Evropska unija je na evroskepticizam veoma uticala, posebno svojim odnosomprema Srbiji. Osim poznatog preduslova o kome ne možemo i ne treba da diskutujemo – hapšenje Mladića i Hadžića, bili su postavljani i drugi uslovi koji su hladili raspoloženje i stvarali izvesnu odbojnost prema EU. Sem toga, EU je i sama bila u velikoj krizi u periodu od tri-četiri godine, od irskog referenduma sve do novog Lisabonskog sporazuma. Tada ni sama EU nije bila raspoložena da raspravlja o proširenju, a pre svega njen najistaknutiji član, Nemačka. Bitno je, ipak, da smo mi sami jako zaostajali u pojedinim periodima na putu ka pridruživanju. Pozicija Srbije u EU je, međutim, danas bitno drugačija nego što je bila. Strateška odluka u EU je doneta da Zapadni Balkan treba da se pridruži i Srbija u tom pogledu ima zavidno mesto bez obzira na naše sporosti, nedoslednosti i zaostajanja za drugima u regionu.

Koliko na porast evroskepticizma mogu da utiču kritičari EU koji su već deo tog sistema, poput češkog predsednika Vaclava Klausa koji je ovih dana bio u Srbiji?

Objektivno, ti stavovi su periferni u odnosu na maticu.

To što govori predsednik Klaus nije prihvaćeno ni u njegovoj sopstvenoj zemlji. Mi se moramo mnogo odlučnije i sistematskije okrenuti zemljama koje vode glavnu reč u EU, a to su Nemačka i Francuska. Trebalo bi više da sarađujemo, posebno s nemačkim pokrajinama. To isto važi za kineske provincije. Nerealno je očekivati da mi stvarno budemo strateški partner tog džina, makar oni to verbalno prihvatali.

Vi, dakle, mislite da ne može da opstane proklamovani koncept spoljne politike zasnovane na četiri stuba – EU, Rusiju, Kinu i SAD?

Ja to svrstavam u oblast retorike. Ništa ne smeta to četiri stuba, ali treba biti svestan šta to znači. Da li mi možemo da imamo punu stratešku, ravnopravnu saradnju s velikim silama? Ne možemo. Promene u našoj spoljnoj politici uticale su na to da se najzad definitivno utvrdi da je apsolutni prioritet pridruživanje EU. Saradnja s Rusijom, s drugim zemljama iz te grupacije, s nesvrstanima, sve je to veoma potrebno i korisno, ali ne kao alternativa evropskom putu. To u našoj javnosti nije uvek dovoljno jasno. Pomišlja se da stvarno mi imamo neku drugu alternativu. Mi se nećemo priključiti Rusiji niti za nju previše značimo. To što nas podržava u pitanju Kosova ne daje dovoljno osnova da bude naš realni oslonac. Sigurno je da orijentaciju nećemo tražiti opredeljenjem za nesvrstanost.

Rekli ste jednom da potezi Srbije treba da budu što manje taktički, a što više strateški?

Po SSP-u obaveza svih kojih streme u EU je da prate političke stavove EU u pojedinim pitanjima. Mi smo, međutim, većinu inicijativa i deklaracija EU, posebno u oblasti ljudskih prava, ignorisali zarad naših odnosa sa Irakom, Iranom, Mjanmarom, Jemenom. Tako smo odbili 13 inicijativa koje su se odnosile na Iran, među njima i osudu kamenovanja. I u slučaju s Nobelovom nagradom preovladao je taktički pristup. Nas cene u Evropi po strateškim potezima, a poštovanje ljudskih prava je jedna od najvažnijih univerzalnih vrednosti po kojima se ceni ugled jedne zemlje.

Ministar Jeremić je to obrazložio činjenicom da, pošto nismo u EU, nemamo obavezu da prihvatimo sve što se iz EU predloži, ako to nije u našem interesu?

Imamo obavezu. Po SSP-u mi imamo obavezu da pratimo spoljnu i bezbednosnu politiku EU. Međutim, u čitavom nizu inicijativa mi smo glasali suprotno stavovima EU.

Bili ste ambasador u SAD, kako biste definisali odnos SAD prema Srbiji? Da li je zaista Amerika svoje poslove na Balkanu prepustila EU?

Mi nismo za njih mnogo značajni. Za njih je značajna stabilnost u regionu i to je osnovni kriterijum po kome deluju. U okviru toga kriterijuma dali su podršku nezavisnosti Kosova. Kad je u Beogradu bio potpredsednik Džozef Bajden rečeno je dase „slažemo da se ne slažemo”, dakle da svako ostaje pri svome, ali to ne smeta da održavamo dobre odnose. Poseta Hilari Klinton je značila značajan korak napred. Ona je dala izrazito jaku podršku Srbiji i pokazala da američka administracija na Srbiju sada gleda drugačijim očima. U našim odnosima koji su uvek bili gore-dole, sad smo momentalno gore i tu poziciju treba da čuvamo. To ne znači da treba u svemu postupamo kako to Vašington želi, ali moramo da vodimo računa o njihovim stavovima bez obzira na sve priče o multipolarnom svetu. Amerika i dalje ostaje odlučujući faktor.

Da li Srbija nekim potezima, poput puštanja Ilije Jurišića osuđenog na 12 godina za napad na tuzlansku kolonu, dan uoči dolaska Klintonove, pokazuje da je spremna da svoju spoljnu politiku kreira prema pritiscima?

Pritisci su opšte mesto u međunarodnim odnosima. To se ne odnosi samo na Srbiju. Bilateralni odnosi se često, naročito kada su u pitanju neravnopravni partneri, svode na „štap i šargarepu”. I razume se da niko nije imun na pritiske. Malena Crna Gora nije bila imuna kada je na nju izvršen veliki pritisak oko priznanja Kosova. Ni mi nismo na to imuni, ali treba da izbegavamo da dođemo u tu situaciju. Proces međunarodnih odnosa je proces prilagođavanja, pri čemu su svi načelno ravnopravni, samo neki malo više, a drugi malo manje.

Na šta bi Srbija trebalo da se koncentriše u budućnosti?

Na uslove koji nas približavaju EU. To je najbolja mapa puta. Ako napravimo jedan pogrešan korak kao sa akcizama onda će potpredsednik Vlade reći: – Ako EU smatra da je to pogrešno onda ćemo promeniti zakon. Prirodno. Trebalo je ranije misliti. Problemi koje sami produkujemo naša su realna slabost. U EU insistiraju na pravnoj državi, reformi pravosuđa, borbi protiv korupcije. Pa tu i jesunaše glavne slabosti.Njihovim rešavanjem postali bismo bolja zemlja, bez obzira na to kad ćemo u EU. Tako da se u osnovi i ne postavlja pitanje šta bi trebalo da radimo. Nažalost, imamo ozbiljnih unutrašnjih problema, uključujući i političke unutar raznorodnevladajuće koalicije, pa se u prvi plan nameću pitanja koja to objektivnonisu – da li će se prepoloviti broj poslanika ili će se izvršiti rekonstrukcija Vlade. To je već pripremanje za naredne izbore, a ne ozbiljan odgovor na naše glavne boljke.

Jelena Cerovina

* naslov FBD