USLOVI ZA ORGANIZOVANJE USPEŠNOG PROTESTA

POLITIKA, Beograd, Srbija, 29. januara 2011.

Erupcija nezadovoljstva u okruženju a relativni muk u Srbiji, u situaciji koju obeležava prekid gotovo svake veze između političke i poslovne elite, s jedne, i građana, s druge strane, logično otvaraju pitanje:U kojim okolnostima ljudi, iz stanja difuznog nezadovoljstva i pomirenosti s neveselom svakodnevicom, čak straha od same pomisli na otpor– svoju potisnutu energiju, transformišu u javni, kolektivni čin protesta?

Na složeno pitanje izvorišta i nosilaca protestne energije, formi njenog transfera i održanja pred (samo)razarajućim silama entropije, može se ponuditi bar deset elemenata za jedan mogući, iscrpniji odgovor.

1.Čini se, pre svega, da mora da postoji jasan, dovoljno očigledan i ogoljen povod koji će pokrenuti lavinu nataloženog nezadovoljstva, odnosno predstavljati onu ,,kap koja preliva čašu”, koji ukida svaki privid o postojanju bar kvazidemokratske fasade režima pod kojim se živi.Izborna krađa ili farisejsko grcanje nad patnjama sugrađana uz istovremeno gomilanje funkcija, prihoda i davljenje u korupciji su primeri takvih situacija.

2.I karakter ciljeva i zahteva, njihova univerzalnost i građenje zajedničkog identitetapojedinaca i grupa u protestu na dovoljno opštim vrednostima – odbrani elementarnih prava, slobode i dostojanstva, daje snagu i širinu protestu. Živeti pristojnim, uljudnim, čoveka dostojnim životom moguće je tek ako se poštuje naša volja, izbor i glas.

3.Da bi došlo do javnog manifestovanja nezadovoljstva neophodno je da bude ispunjena i prethodna pretpostavka– da već postoje, ma kako malobrojna jezgra otpora – pojedinci i grupe koji osvešćuju jaz između mogućeg i stvarnog, i uživaju poverenje građana. Ako se baš ni u koga ne veruje i u sve se sumnja, ako je kultura cinizma i egoizma uništila poverenje u druge, nikakav organizovani otpor nije moguć. Sporadične okupacije saobraćajnica i štrajkovi glađu su tek očajnički pokušaji da se drugi probude iz letargije ili moralnog slepila.

4.No, radi se tek o nužnim, ali ne i dovoljnim preduslovima za izbijanje protesta. Temeljni razlozi, kao i brojni krupni neposredni povodi za protest su gotovo uvek prisutni. Jedinstvena, masovno raširena svest o krivcima i krivicama za nastalo stanje je, naredni, četvrti neophodni činilac za postojanje – masovnog i trajnog protesta. Jasna podela na žrtve i krivce,,,nas i njih”, kumulira protestnu energiju, čime je i protest uporniji, masovniji i uspešniji.

5.Svest o smislenosti protesta, vera da u njemu nismo usamljeni, da uživa podršku i drugih, rezultira istrajnošću protesta. Istovremeno, upornost učesnika i masovnost protesta svakodnevno provociraju uspavanu savest onih koji pokazuju manjak interesovanja, ili građanske kuraži.

6.Sa masovnom pobedom nad strahom i apatijom ujedno raste i optimizam u pogledu konačnog ishoda protesta. U ostvarenje zahteva, odnosno u svoju moć proizvođenja promena, mora poverovati većina učesnika protesta.

7.Time se, najzad, menja i čitav životni okvir i uspostavlja alternativa postojećem, odnosno formira jasna svest da samosnalaženje ili pak odlazak iz zemlje nisu jedine mogućnosti koje preostaju.

8. Naredni krug pretpostavki čine temeljne političko-kulturne karakteristike ključnih aktera – posebno njihova sposobnost da kanališu i održe protestnu energiju. Politička zrelost se, pre svega, ogleda u autokritičnosti – spremnosti i sposobnosti učenja i samokorigovanja na temelju prethodnih iskustava. Rezultat prethodnog procesa učenja su naglašeni politički realizam i pragmatizam – praksa (samo)ograničavanja, kako u pogledu širine i radikalnosti zahteva, tako i u pogledu korišćenih sredstava. Opredeljenje za većinu lako razumljivih i prihvatljivih, ,,skromno” određenih početnih ciljeva, i isključivo mirna, nenasilna sredstva njihovog ostvarivanja, sprečavaju nepotrebne, prevremene podele unutar aktera protesta i istovremeno ograničavaju manevarsko polje vlasti.

9.Na drugoj strani, autistična i arogantna vlast, pošavši od pretpostavke o eventualnim, parcijalnim protestima kratkog daha, srlja iz greške u grešku. Moglo bi se reći da ključni nosioci vlasti svojim autogolovima igraju ulogu koreditelja protesta.

10.Istorija socijalnih i političkih protesta u Srbiji potvrđuje, međutim, tezu da parcijalni i nepovezani protesti, sa stanovišta svojih neposrednih povoda i kratkoročnih efekata, mogu biti uspešni, ali da bez razvijenog alternativnog društvenog projekta, završavaju fijaskom. ( Zoran Stojiljkoviić)

*autor je docent na Fakultetu političkih nauka BU

* naslov FBD