MITROPOLIT, JNA, VUKOVAR, SARAJEVO,  RUMIJA I CRNOGORCI

POBJEDA, Podgorica, Crna Gora,  18. januara 2011.

Početak XXI veka najavio je globalni sukob liberalne demokratije i političke religije. Napad na Menhetn i Pentagon podsetio je na frustracije islamskog sveta američkim prisustvom na Bliskom istoku koje je počelo suviše da podseća na britanski kolonijalizam. Ali nezadovoljstvo raspodelom bogatstva i moći nije ostalo privilegija islamskog sveta. Nastupila je era antiamerikanizma, u kojoj su se s pojedinim odlukama američke spoljne politike počele poistovećivati i opšte vrednosti ljudskih, političkih, ekonomskih, kulturnih i verskih sloboda.

Razvoj liberalne demokratije zaustavio se na području bivšeg britanskog komonvelta i u dominantno protestantskim zajednicama, uključujući Japan i Francusku. Japan je nakon II svetskog rata amerikanizovan, tradicionalne vrednosti usklađene s protestantskim, i to je bila i kazna i nagrada za prethodnu epohu militarizma i agresije. Francuska se transformisala upravo sekularizacijom, modernom hristijanizacijom i zalaganjem za slobodu savesti.

Sa one strane granice slobodnog I uspešnog sveta nije ostao samo politički islam. U bivšem komunističkom bloku istočno-pravoslavne države sporije su reformisale politički sistem i usvajale načela vladavine prava, ljudskih prava i sloboda, otvorenog tržišta, deregulacije ekonomije i odbacivanja svakog totalitarizma.

Pravoslavne crkve su se nakon pada Berlinskog zida i dezintegracije Sovjetskog Saveza vezivale za ostatke prethodnih režima i, naročito, za tajne službe I ekonomske monopoliste. Sklonost autoritarnom populizmu ukazala je da deficit demokratije nije neposredno vezan za neku određenu kulturu i religiju. Slične pojave

odigrale su se i u islamu, budizmu, hinduizmu, svuda gde su se zatečene hijerahije, karteli i monopoli opirali globalnom uticaju, pre svega ljudskoj jednakostiž i ukidanju granica.

Verovatno je sasvim ličan utisak da, tokom poslednjih godina, većina građanskih manifestacija koje podržava SPC podseća na divljanje Fataha u Ramali 2006.

Tako je prošlo i nedavno obeležavanje Srpske (Julijanske) nove godine u Beogradu, Novom Sadu... Nekad davno, to su bile intimne, mirne, gotovo zavereničke proslave kojima se iskazivalo neslaganje s prirodom totalitarnog režima. U međuvremenu je i Crkva podelila sudbinu jugoslovenske države. Raskomadan je jedinstven kulturni prostor, i sama se crkva dezintegrisala. Stekle su nezavisnost Crnogorska i Makedonska crkva, pojavio se i sektaški pokret raščinjenog vladike Artemija. Rituali se orijentalizirali, postali sličniji islamu nego hrišćanstvu ( javna polna diskriminacija, zabrađivanje, metanisanje). Uvedeni su „molebani“, liturgije na otvorenom nejasnog porekla i pretežno političke namene, nakon kojih se rulja razlije ulicama, pa Beograd liči na Bagdad, Teheran, Ramalu ili Tunis.

Jugoslavija je svojim sekularnim karakterom uspela da postavi osnove građanskoj religiji. Od Jugoslavije su, kao multikulturalne, tolerantne i inkluzivne većinski pravoslavne zajednice, preostali samo Beograd i Crna Gora. Zato su predmet toga lažnohrišćanskog džihada.

Uvrede koje je srpski mitropolit u toku poslednje dve decenije izricao Crnogorcima, bez obzira na versku pripadnost, potiču iz prokletstva malih razlika. Identiteti su složeni i osetljivi, a njihova zloupotreba najveća opšta društvena opasnost. Napadi srpskog mitropolita i ostalih verskih lidera sa one strane konfesionalnog ogledala nisu namenjeni ekstremistima, sopstvenim ili tuđim, nego običnim ljudima koji su vernici iz ličnih poriva i uverenja, ili samo poštuju pretke, onima koji osećaju, i tako se ponašaju, da pripadamo istom narodu. Nije slučajno Rumiju oskrnavila upravo bivša JNA, koja je prethodno satirala upravo one gradove u kojima su, obično u miru, vekovima trajale verske razlike, da bi najednom postale suštinske i nepremostive, Mostar, Vukovar, Sarajevo. Otud i rulja na Vračaru, ispred nedovršenog hrama, spomenika ne Bogu i pobožnosti nego taštini jedne štetočinske, kobne političke generacije, na tome, nekad davno, mirnom, gotovo mističnom mestu.

*autor je redovni profesor na Katedri za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beograd

** naslov FBD