RAZLOZI  PROPASTI  SRBIJE*

PEŠČANIK, internet portal, Beograd, Srbija,  13. januara 2011.

Srbija za dva veka svoje moderne istorije nije došla do suštinskog iskustva demokratske vlasti. To ne znači da demokratskih perioda vladavine nije bilo, ili bar takvih namera. Ali to jeste značilo, kao što je već navedeno, da nije postojalo iskustvo regularnih smena vlasti putem izbora, što je ključni mehanizam za uvođenje principa odgovornosti koji dalje disciplinuje vlast i nameće joj okvire kojih ona, htela-ne htela, počinje da se drži da bi zadržala naklonost birača.

U srpskoj istoriji poslednja dva veka prevladavali su autoritarni tipovi vlasti koja se, po definiciji, nije obazirala na javno mnjenje. Ali, ni u kratkim i retkim vremenima demokratskih uprava, vlast se nije suočavala s opasnošću da bi je raspoloženja građana mogla smeniti.

Smene su uvek dolazile iz krugova različitih zaverenika, pa takva praksa nije uvodila princip odgovornosti u politiku, već, naprotiv, princip zakulisnog i vaninstitucionalnog delovanja koji funkcioniše mimo svake javne kontrole.

Nedostatak regularnih smena izazvanih promenom raspoloženja građana podržavao je neodgovornu vlast, koja se nije osećala obaveznom da polaže račune za izgubljeno vreme ili neracionalno potrošen državni novac.

Jedan od uzroka koji su do toga doveli ležao je u činjenici da u Srbiji nije bila izgrađena srednja klasa koje bi svojom snagom i, u prvom redu, svojim interesima, ograničavala, kontrolisala državu i pozivala je na odgovornost.

Građanstvo je činilo svega oko 13% stanovnika, pri čemu je i samo bilo sastavljeno uglavnom od sitnih trgovaca, zanatlija i, najvećim delom, od državnih činovnika. Slobodnog kapitala bilo je malo i uglavnom su ga kontrolisale političkim strankama bliske banke.

Industrije gotovo nije bilo, kao ni drugih moćnijih društvenih slojeva koji bi bili nezavisni od države.

U iskustvima zapadnih demokratija 19. i 20. veka ti ekonomski nezavisni slojevi gurali su državu ka modelu minimalne, efikasne i liberalne uprave – servisa građana. Tanak i finansijski nedovoljno moćan građanski sloj u Srbiji takve snage nije imao. On jeste izgradio mrežu institucija civilnog društva uporedivu s onim evropskim*, ali one nisu imale snage da vlastima nametnu jasne granice.

Bilo je stranaka koje su formirane svega nekoliko godina posle prvih modernih partija u Velikoj Britaniji; bilo je izvanredne i bogate štampe; postojalo je više stotina udruženja građana, ali svi oni nisu uspeli da iznesu dubinski preokret. Iza brojnih, raznovrsnih i vrlo modernih institucija civilnog društva nije stajalo jako građanstvo u čijem interesu bi bio razvoj pravne države, jasnih procedura i principa odgovornosti.

Naprotiv. Nedovoljna finansijska moć građanskih krugova, terala ih je u razne vrste zavisnosti od države.

Oni koji su, kao intelektualci i profesionalci, svojim visokim obrazovanjem mogli imati autoritet pred državom, bili su, zbog finansijskih neprilika i slabih mogućnosti da se zaradi od slobodnih profesija, prinuđeni da žive od državne plate i da, samim tim, ograniče svoje mogućnosti nezavisnog političkog delovanja.

Oni koji su mogli razviti nezavistan finansijski položaj zahvaljujući svom preduzetničkom poslu, priklanjali su se saradnji sa političkim partijama ili samom državom, koji su na nejakom tržištu bili jedini koji su mogli obezbediti pristup najbolje plaćenim poslovima.

Nedostatak slobodnog kapitala upućivao je na saradnju, čak i zavisnost od države, one društvene slojeve koji su u zapadnom iskustvu bili nosioci transformacije i društva i države. U tim uslovima, nije bilo snage u društvu koja bi, zbog svog ekonomskog interesa, državu naterala na odgovorno, racionalno i efikasno upravljanje, već je ona, i u trenucima kad je bila demokratska, bila autoritarno nehajna prema sopstvenim obavezama, vremenu i novcu, stavljajući svoj interes ispred opšteg.

Svi ti primeri pokazali su da uspeh reforme društva, ma koliko ona bila skupa, u prvom redu zavisi od volje društvene i političke elite da se u taj proces krene i od konsenzusa u društvu da se na tom putu istraje.

Time se i dolazi do ključnog pitanja: da li je elita u srpskom slučaju bila pokretač ili kočničar modernizacije?

Uobičajeno je tumačenje istoričara da je u nerazvijenim društvima elita, pa samim tim i država, glavni pokretač društvene reforme.

Ipak, analizirani primeri, pokazali su da je modernizaciju Beograda kočila upravo elita. Kao i u mnogim drugim slučajevima, koje su istražile i analizirale Latinka Perović i Mari-Žanin Čalić, pokazalo se da je, tokom perioda istorije grada obrađene u ovoj knjizi, elita diktirala meru reformi, i da je ona odgovorna što su te reforme bile spore i ograničene.

Ovaj zaključak mogao bi da dovede u pitanje staru tezu da je osnovni razlog spore modernizacije Srbije u tome što njena elita nije imala dovoljno snage da u promene povuče usporeno agrarno društvo.

Nasuprot tome, mnogo je primera koji pokazuju da je ta elita, svesno ili ne, održavala srpsko društvo na određenom stepenu nerazvijenosti. Činila je to, u prvom redu, time što se nije potrudila da napravi sistematski plan razvoja i nužan okvir za transformaciju, već je napredak ostao parcijalan, što je, kao i u slučaju Beograda, s vremenom dovelo do toga da su ta modernizovana ostrva utapala u masu i gubila potencijal da pokrenu ostatak društva. Do tog zaključka vodi i analiza zakonodavstva, koje je, posebno kada je u pitanju bilo društvo, blokiralo promene. Od zakona koji su uređivali poljoprivredu, zanatstvo ili trgovinu do onih koji su, kao Građanski zakonik, uređivali odnose u društvu, svi su ti zakoni više kočili nego podsticali razvoj.

Uz to, srpska elita je stalno nametala neke stvarne ili imaginarne prioritete, koji su predstavljani kao pitanje svih pitanja, od kojih je, kako se govorilo, zavisilo sve, bez čijeg rešenja se nije moglo započeti ništa.

Tokom 19. veka, to je prvo bilo sticanje nezavisnosti, a zatim, do 1918. godine opterećenost onim što se zvalo „oslobođenje i ujedinjenje“.

Kasnije, tokom 20. veka, bili su tu problemi koji su proizilazili iz složenosti i kontroverze jugoslovenske države, da bi se krajem veka ponovo vratilo na rešenje nacionalnog pitanja, kao prioriteta bez kojeg se ne može poći u tranziciju iz komunizma u moderno društvo. Sve su to bili realni problemi, ali je njihovo rešenje, koje je u mnogim slučajevima bilo teško ostvarivo, postavljeno kao uslov za pokretanje bilo kog drugog pitanja – od demokratizacije do privredne i društvene transformacije.

U očekivanju rešenja tih „pitanja nad pitanjima“ sve se moglo odložiti, čime je elita bila oslobođena odgovornosti „za nečinjenje“. To je, istovremeno, bio i najbolji način očuvanja gotovo u kontinuitetu autoritarne vlasti, jer je svaka garnitura sebi pribavljala autoritet predstavljajući se kao ona koja će to "pitanje rešiti“. To je davalo odrešene ruke i večitu mogućnost gušenja svakog drugog mišljenja, bar dok se Pitanje ne reši.

Postavlja se, na kraju, pitanje razloga koji su podsticali vlasti da se stave kao prepreka razvoju društva. Te vlasti bile su, kako je pokazano, po svojoj suštini, tokom poslednja dva veka, veoma različite. Ipak, rezultati su im bili slični. One nisu oslobodile društvo nametnutih stega, nisu pustile slobodan razvoj ka većoj socijalnoj stratifikaciji koja bi, u krajnjem ishodu, ojačala društvo.

Da li se zbog toga može postaviti teza da takav razvoj društva nije bio u interesu različitih vlasti koje su se smenjivale na kormilu Srbije? Takvu tezu trebalo bi dodatno istraživati, posebno se vratiti Stenografskim beleškama Narodne skupštine kao istorijskom izvoru koji na najbolji način svedoči o svesnim naporima da se spreče promene. Ipak, i ovo istraživanje nudi dovoljno argumenata za postavljenje takve pretpostavke.

Razni delovi elite imali su interes da do suštinske modernizacije ne dođe. Za intelektualce značilo bi to stvaranje konkurencije; za tanki sloj preduzetnika bilo bi to sužavanje ionako uskog tržišta; za crkvu to bi značilo ukidanje njene političke uloge koja nije primerena modernom društvu; za vojsku bio bi to kraj privilegovanog i uticajnog političkog položaja koji se u transformisanom društvu nalazi pod civilnom kontrolom; konačno, za vlast bio bi to kraj autoritarnog, nekontrolisanog, neodgovornog i korumpiranog delovanja.

Iz toga se vidi da modernizacija i transforamcija društva nije bila u interesu elite koja je jedina, s obzirom na slabosti društva, te procese mogla pokrenuti. To ne znači da su sve elite koje su se smenjivale na rukovodećim pozicijama bile antireformske, ali trebalo bi proveriti tezu da su, brzo po dolasku na vlast, gubile svoj modernizacioni potencijal i ambicije, uviđajući prednosti vladanja u nedovoljno razvijenom društvu. Nije se radilo o istorijskoj sudbini ili o kobnom determinizmu, niti je u pitanju bila zakonomerna predodređenost nerazvijenih društava da s vremenom samo produbljuju svoje zaostajanje.

Kao prva nezavisna država nastala na Balkanu Srbija je imala šansu da postane motor regiona. Ona to, međutim, nije postala. Njen razvoj bio je, a u velikoj meri je to i danas, žrtva „saveza elita“ koji je u razvoju Srbije video opasnost za sebe. Bio je to još jedan od začaranih krugova modernizacije, koji su se, kako je vreme polazilo, a šanse se propuštale, sve više stezali u čvor.(Dubravka Stojanović)

*    odlomak iz dužeg teksta teksa  

**  D. Stojanović, Kaldrma i asfalt, s. 237-281.

***   naslov FBD