ZAŠTO MAKAR SAMO MINISTAR JEREMIĆ MORA ŠTO PRE PASTI

POLITIKA, Beograd, Srbija,  12. januara 2011.

Posle „dijaloga” ministra Vuka Jeremića i predsednika LDP-a Čedomira Jovanovića na RTS-u valjda više niko ozbiljan nema dilemu oko toga da li je potrebna ili ne rekonstrukcija Vlade Srbije. Ona se mora sprovesti što pre makar se svela na samo jednog ministra.

Ako su razlozi za oklevanje oko rekonstrukcije vlade, tj. oko promene nekih ministara ili smanjenja broja ministarstava, uslovljeni „delikatnom ravnotežom u koaliciji”, to nije i više ne bi smeo biti izgovor za o(p)stanak gospodina Jeremića na mestu ministra spoljnih poslova. Njegova tumačenja „slučaja” Rezolucija UN, „slučaja” Nobelova nagrada, „slučaja” mišljenje suda u Hagu i najava vrste i tona pregovora koje će voditi sa Kosovom, nedvosmisleno pokazuju da njegov ostanak znači tvrdoglavi nastavak neuspešne spoljne politike koju je on,a samim tim i Srbija do sada vodila. Ona pre svega značidosledno odbijanje da se objektivno suočimo sa realnošću i posledicama politike koja zapravo čuva prioritete prethodne, Koštuničine vlade, kojoj su poslednja briga bili ekonomija i kvalitet života građana. Ta politika nas je dovela u najdublju ekonomsku krizu u kojoj se Srbija ikada nalazila i njen nastavak imaće posledice koje mogu biti pogubne za našu budućnost.

Sam razgovor o rekonstrukciji ukazuje da postoji dosta uticajan deo političkih struktura koji se suočio sa realnošću i smatra da su promene neizbežne i da ih više, iz bilo kojih „srpskih” razloga, ne smemo odlagati. Ta grupa (u vladi i delu opozicije) postavila je objektivnu dijagnozu naših problema, odredila prioritetei želi, ne samo da započne temeljne promene, već i da ih privede uspešnom kraju. Zato je razgovor o rekonstrukciji razgovor o dve potpuno različite političke vizije, dve budućnosti Srbije i dve politike koje se nikako ne mogu pomiriti.

Kad nas je, uz sopstvena tumaranja, kao i ostatak sveta pogodila ekonomska kriza samouvereno smo tvrdili da ćemo za razliku od „razmaženog” sveta, mi krizu prevazići zahvaljujući patnjama na koje smo navikli i nekako preživeli. Očigledno nije tako. Arogantno tepanje „SEKA”, koje ja ne čitam kao svetska nego srpska ekonomska kriza, pomogla je da se razgolite svi naši politički neuspesi, zabluda da možemo opstati sami, mimo sveta i vremena koji nas okružuju i da se može živeti izvan realnosti...

A to neminovno otvara priču o siromaštvu. Siromaštvo se, kao najstrašnija poplava, razlilo po Srbiji. Siromaštvo nije samo glad od koje ljudi umiru – u Srbiji koja može da „hrani celu Evropu”. Siromaštvo je i nedostatak drva i uglja za grejanje te se ljudi smrzavaju, zagrljeni – u Srbiji koja ima „neiscrpne rezerve uglja i drveta”. Siromaštvo ubija nadu, iz njega rastu neznanje, nemoć i beznađe,a iz njih opet nasilje i mržnja – u Srbiji koja izvozi pamet i neguje gostoprimstvo.

Junačili smo se da ne postoji to dno bede i nemaštine koje nećemo preživeti, ako ništa drugo „hraneći se korenjem”. Iz dušeka su vađene ušteđevine, u gradovima su prodavani (i danas se prodaju) porodični nakit, slike i na kraju knjige iz biblioteka. Ali to se potrošilo kao i vera da će nam borba za „istorijsku pravdu i samo našu istinu” jednoga dana doneti blagostanje. Koliko smo daleko od tog „olako obećanog blagostanja” i koliko se staro poimanje politike žilavo brani, dramatično govori primer dve narodne kuhinje u Kuršumliji koji sam video na televiziji. Bez obzira na stalno rastući broj korisnika narodne kuhinje lokalna vlast je Crvenom krstu prepolovila budžet i on sada iznosi 1.500.000 dinara. Ta ista vlast, okrenuta pre svega međusobnim obračunima, sebi je velikodušno podelila preko 4.000.000 kao vanredni dodatak na plate. Takva politika ne sme da opstane.

Utisak je da i vlada (bez obzira na povećanje budžetske linije za socijalna davanja) nedovoljno odlučno, energično i odgovorno pokreće neophodne ekonomske promene. Naravno ona i ovakva može opstati zahvaljujući tesnoj skupštinskoj većini i slaboj opoziciji koja nema alternativni program za vreme kada i ako dođe na vlast. Samo rekonstrukcija vlade kao čvrst dokaz da se uvodi konkretna odgovornost za rezultate rada i među do sada nedodirljive političare može očuvati bar tračak poverenja građana i građanki i probuditi nadu da će najzad opšti interesi pobediti lične i partijske.(Miljenko Dereta)

* autor je direktor Građanskih inicijativa

** naslov FBD