SRBIJOM VLADA KOMBINACIJA NAJGOREG NASLEDJA

POBJEDA, Podgorica, Crna Gora,11. januara 2011.

Nova politička godina u Srbiji započela je izbornom kampanjom, koja će javnost zasipati podlostima, uvredama, verbalnim i idejnim smećem. Rasprave o smanjenju broja ministarstava i kadrovskim promenama u vladi odlutale su u domen spinovanja kojim upravljaju opsenari i manipulanti, kreatori narodne političke otupelosti, depresije i beznađa.

Predsednik Tadić smatra da nas „čekaju preči poslovi od rekonstrukcije vlade“. Nije se izjašnjavao o privatnim monopolima u javnom sektoru, korupcionaškim aferama, o spregama ministara i tajkuna, o otimanju već nacionalizovane imovine, dok se obećava restitucija, o suvišnim ministarstvima.

Koalicioni sporazum zapečaćen je „nacionalnim pomirenjem“ sa socijalistima koji su izbegli i banderu, i zatvor, i lustraciju, ali i potrebu, koja je ljudska, da priznaju, da su vinovnici dezintegracije naše zajedničke, mnogima i dalje najdraže države, agresije, pljačke, progona i ubistava političkih protivnika, etničkog i kulturnog genocida.

Srpski narod je srušio titoizam vođen najnižim idejama i još gorim ličnostima. I očuvao najgore osobine tog sistema. Prožimanje komunizma, nacionalizma i pravoslavnog političko-mističnog fundamentalizma bilo je primetno na prostoru celoga istočnog hrišćanstva. Evropa je doduše uspela da integriše, uz obostrane otpore i neuspehe, Grčku, potom i Rumuniju i Bugarsku. U Rusiji I Belorusiji preostalo je po nekoliko desetina opozicionara, koje bez zazora mlate i hapse. Svaka politička snaga u Srbiji koja računa na uspeh, biračima se obraća socijalističkim egalitarizmom, religioznim fundamentalizmom, isticanjem nacionalne izuzetnosti, ponosa, posebnog puta, suštinske nepogrešivosti, i diskretnom negacijom evropskih, nekad demokratskih vrednosti.

Evropska integracija je samo naredni rezervni položaj političke i kulturne elite jedinstvene u odbrani monopola i privilegija: u budžetskoj iznudici, ali i u uverenju da će Evropu koja je stara, bolesna, senilna, i ona sama na pragu dezintegracije, prevariti, na onaj način na koji će kancelarija za integracije popunjavati upitnik, sačinjen od veoma nezgodnih pitanja. Zasad se čini da će boljševička diktatura, njena kultura, maniri i zločini, ostati da zauvek žive u srcu naroda i njegove crkve i jedinstvene narodne partije. Srbija će, u najboljem slučaju, da očuva šizofreniju evropske stvarnosti i intimnih uverenja koja pripadaju prošlom vremenu i propalim sistemima.

Izgledi za budućnost verovatno nisu povoljniji od konjunkture koja je Jugoslaviji kao celini nudila blisku integraciju, ali je bilo i težih vremena, od ovog. Koliko mi sećanje dopire, a to je duže od četiri decenije, i tada su se, davno, poturali klinovi u točkove mišljenja i razuma, puštala, u čaršijski etar, lažna obećanja, a novine lagale, ali je bilo više vedrine, možda i nekog optimizma. Jugoslavijom su upravljali heroji revolucije koji su ruke uprljali i bratskom krvlju, bahati, osioni, dosadni, prazni i opasni. Ali je nasuprot njima bilo više energije i hrabrosti, bez obzira na nepostojanje zvaničnog pluralizma, sloboda i alternativa.

Vlada je u Srbiji samo izvršni mehanizam jedinstvene monopolističke strukture, i zato su rasprave o njenom sastavu besmislene. U tom smislu i srpski mitropolit u Crnoj Gori dopušta njenu evropsku integraciju, ali ne i članstvo u NATO-u. Tu postoji nacionalno jedinstvo: duša u Kremlju, računi u evrozoni.

Reforma predstavničke demokratije biće jedan od osnovnih uslova za početak pregovora sa EU. U Srbiji se zapatio posredan proporcionalni izborni sistem, koji parlament ispunjava aparatčicima za koje niko nije glasao, I jedva je za njih čuo, a bolje da nije. I gotovo da je svejedno, da li je predsednik Tadić nemoćan kad priznaje da su potrebne „ustavne promene, promene izbornog sistema koji bi omogućio građanima da direktno glasaju za još nekog svog predstavnika u vlasti umesto, kao do sada – samo za predsednika Republike“. „A za sve to je neophodan konsenzus među strankama koje čine Vladu. Zašto toga nije bilo u prethodnim decenijama, ne znam, ali kad god pokrenem raspravu o reformi političkog sistema, dođe do otpora“. (Slobodan Samardžić)

*    autor je redovni profesor na Katedri za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu

* * naslov FBD