ZABLUDE O SRBIJI I EU

PEŠČANIK, internet portal, Beograd, Srbija,  01. januara 2011.

U javnosti se često čuju glasovi kako je integracija u Evropsku uniju nešto što će se dogoditi u dalekoj budućnosti, a možda nikako, jer, pored ostalog, ko zna hoće lie se Unija održati, te, u svakom slučaju, valja se posvetiti Srbiji, a ne voditi računa o nečemu tako neizvesnom kao što je integracija u EU.

Greška u svemu tome jeste pretpostavka da integracija tek predstoji. Kako su, međutim, svi mogli da se obaveste na samom izmaku prošle godine, sa početkom ove godine smanjuju se carine na uvoz robe iz Evropske unije. Zašto? Zato što po Sporazumu o stabiliziciji i pridruživanju, čiji je deo o liberalizaciji trgovine stupio na snagu odmah po potpisivanju i ne mora da čeka ratifikaciju, praktično puna sloboda trgovanja mora da se uspostavi u roku od šest godina, što će reći za otpirlike još četiri godine.

Uz to, po stupanju na snagu Sporazuma, u roku od četiri godine, liberalizuju se gotovo u potpunosti svi vidovi finansijskih tokova. Odmah transakcije na tekućem računu bilansa plaćanja, potom ulaganja i krediti i na kraju kratkoročna ulaganja i finansiranja. Dakle, u sledećih četiri i možda još par godina, srpska će privreda biti u potpunosti integrisana, u smislu slobode trgovanja i poslovanja, sa Evropskom unijom.

To su obaveze koje je preuzela Srbija potpisivanjem i ratifikacijom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Kada se ove obaveze ispune, daleko najvažniji deo integracije u Evropsku uniju će biti završen. Ukoliko se oceni da su time ispunjeni Kopenhaški uslovi koji se odnose na privredne odnose, a to bi trebalo da je ishod procesa liberalizcije, ostaju pravni i politički uslovi.

Dakle, prvo što je potrebno zapaziti jeste da je privredna integracija obaveza koja je već preuzeta i koja ima veoma jasan vremenski okvir ispunjavanja. Iz toga sledi ključno pitanje o troškovima izbora neke alternativne politike. Ponekad se navode primeri Švajcarske i Norveške, koje ne teže članstvu u EU, mada su sa njom veoma tesno ekonomski integrisane. Zašto ne bi Srbija sledila njihov primer? Ili primere zemalja, na istoku Evrope i na drugoj strani Mediterana, čije su privrede sve integrisanije sa privredom Unije, ali koje ili ne teže da se pridruže Uniji ili Unija ne izražava spremnost da ih primi?

Odgovor nije preterano komplikovan. Da bi se utvrdila cena izbora, potrebno je računati otprilike kako je to učinila Slovenija. S jedne strane je asimetričan uticaj odluka EU na Sloveniju i obratno, a sa druge strane jeste sposobnost male zemlje, a sve su zemlje o kojima je reč male u odnosu na Uniju, da se zaštite od negativnih efekata te asimetrije. Norveška i Švajcarska su male i bogate zemlje koje cene da im je potrebna samostalna monetarna politika, kako bi zaštitile naftni odnosno bankarski sektor, a i da ne bi morale da doprinose evropskom budžetu. Uticaj koji imaju na ostvarenje tih ciljeva je veći ako su izvan Unije nego ako se učlane, bar kako sada stoje stvari.

Sa zemljama kao što je, na primer, Turska, stvari stoje drukčije. Uticaj koji bi Turska imala kada bi bila punopravni član Unije jeste razlog postojanju zazora od proširenja Unije na Tursku. Slično je i sa Ukrajinom, ali i sa zemljama kao što su Maroko ili Izrael ili uopšte zemlje na drugoj strani Mediterana. U tom smislu, balkanske zemlje, izuzev Turske, imaju sasvim drukčiji status. Njihov interes da se privredno integrišu sa Unijom je jasan svakome ko pogleda ne samo bilans plaćanja, dakle ekonomske odnose sa inostranstvom, već takođe i kretanja na tržištu rada, dakle migracione tokove. Tako da je balkanskim zemljama nedvosmisleno u interesu da imaju politički uticaj na odluke Evropske unije, što se može postići samo punopravnim članstvom.

Dakle, drugo što je potrebno zapaziti jeste da je politička korist od integracije nedvosmislena za zemlje kao što je Srbija koje su već na putu privredne integracije u Evropsku uniju. Uticaj na ostvarenje sopstvenih interesa je veći unutar Unije, nego izvan nje.

Pitanje od političkog interesa jeste da li to razume srpska opozicija? Oni koji kažu da je za njih integracija u Evropsku uniju „deveta rupa na svirali“ verovatno, ako zaista misle to što kažu, zagovaraju raskidanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. To je verovatno i preporuka onih ekonomista koji ističu prednosti protekcionizma jedne ili druge vrste. To se može zaključiti i iz tvrdnji kako je učlanjenje u Evropsku uniju neizvesno i da u njega nema smisla ulagati merama privredne integracije. Isto, verovatno, imaju na umu i oni koji predviđaju raspad ili transformaciju Evropske unije u, recimo, nekoliko protekcionističkih blokova. Kako god da se alternativna, recimo patriotska ili nacionalna, politika opravdava ili zagovara, konkretna implikacija jeste odustajanje od realizacije Sporazuma o stabiliziaciji i pridruživanju.

Dakle, treće zapažanje koje je potrebno jeste da li je opozicja spremna da preuzme odgovornost bilo za nastavljanje procesa integracije ili za odustajanje od njega kako bi se krenulo alternativnim putem? Ukoliko stranke koje bi da preuzmu političku odgovornost na sledećim izborima nemaju nedvosmislen odgovor na ovo pitanje, glasati za njih će biti suviše rizično bez obzira na veoma rašireno nezadovoljstvo strankama koje su trenutno na vlasti. Odustajanje od obaveza koje je država preuzela, sa čim inače Srbija ima dosta iskustva, može da ima veoma nepovoljne privredne i političke posledice upravo zbog jednostavnog političkog računa o asimetričnosti uticaja na ostvarivost sopstvenih interesa.

U ovom času, koliko sam u stanju da vidim, Evropska unija računa sa tim da će stranke i glasači u Srbiji znati da sračunaju cenu izbora pred kojim se nalaze. Oni u javnosti koji sa nestrpljenjem i nadom očekuju vesti o raspadu ili bar o produženoj i nerešivoj krizi u Uniji čini se da razumeju da bi i vlada sastavljena od opozicionih stranaka nastavila sa procesom integracije zato što je alternativa gora. Opozicija može da bude odgovorna, što bi bilo bolje, ili može da bude pragmatična, što se očekuje – ishod je isti. Naravno, ako se Evropska unija nekako sama od sebe uruši ili na drugi način dezintegriše, neodgovornost je alternativa  (Vladimir Gligorov)

* naslov FBD