|
SRBIJA I NATO:
PODSVEST I STRATEGIJA
PEŠČANIK, internet portal, Beograd, Srbija,
12. januar 2010.
Razlog zbog kojeg 200 (ili više) intelektualaca zahteva raspisivanje
referenduma o članstvu Srbije u Atlantskom savezu (NATO) jeste, kažu
njihovi glasnogovornici, bojazan da bi do tog učlanjenja moglo doći
na prevaru, krišom ili na neki drugi zaverenički način kojim bi se
izigrala volja naroda. Tako da se zahtev obrazlaže pozivanjem na
iskustvo tipa „koga je zmija ujela, taj se i guštera plaši“ ili „bolje
preuranjeno, nego prekasno“ ili racionalno je „osigurati se što je
više moguće i od najmanjeg rizika“.
Prethodno pitanje jeste da li može Srbija da se učlani u NATO na
nelegalan i nelegitiman način? Sami podnosioci zahteva su dali,
možda implicitno, bar jedan negativnan odgovor na to pitanje. Zašto
je to nemoguće? Zato što, kao što su predstavnici peticionara
obrazložili citirajući Baraka Obamu i glasnogovornike ove
organizacije, NATO ne bi primio u članstvo zemlju u kojoj ne postoji
razuman konsenzus da se želi članstvo. Dakle, čak i ako bi bojazan
bila opravdana kada je reč o srpskim vlastima, nije opravdana kada
je reč o vlastima Atlantskog saveza. Može biti da potpisnici zahteva
nisu hteli da to kažu, ali jesu. Time bi mogla da se završi rasprava
o opravdanosti straha potpisnika zahteva. Ali ne i o tome kako ovih
200 intelektualaca vidi karakter srpskih vlasti.
Kako nema straha da bi NATO hteo da primi u članstvo zemlju čiji se
narod tome protivi, bojazan ovih 200 intelektualaca se, dakle,
odnosi na namere srpskih vlasti, koje bi trebalo da mogu ne samo da
prevare sprski narod, već i NATO. Koje bi vrste trebalo da bude ta
bojazan da bi bila racionalna? Navedena poslovična opravdanja bi
trebalo da racionalizuju bojazan ovih intelektualaca. Ona su u
skladu sa jednim tipom preporuka o izboru u uslovima krajnje
neizvesnosti. Ako, dakle, nije moguće oceniti rizičnost nekog
ponašanja ili ishoda (sve je krajnje neizvesno), racionalno je
birati ili delati tako da se izbegne najgori ishod. To je, međutim,
krajnje neracionalno ako niste u situaciji krajnje neizvesnosti ili,
da to drukčije kažem, ako ste informisani, makoliko ograničeno, o
tome koliki je rizik da će se dogoditi ono čega se najviše bojite.
Tada, dakle ako ste informisani, nije racionalno uzeti bilo koje
osiguranje, pa nek košta šta košta; racionalno je osigurati se u
skladu sa rizičnošću. Podnosioci zahteva, dakle, opravdavaju taj čin
time da su apsolutno neinformisani o tome koje su namere vlasti i
kako ona namerava da ih ostvari.
Bojazan je, dakle, da bi srpske vlasti mogle sasvim neočekivano,
zaverenički, da uvedu Srbiju u NATO. Šuška se, na primer, da je to
namera, a potpisnici zahteva ne poseduju apsolutno nikakve
informacije o tome koliko je to verovatno. Pa je, dakle, dobro da se
od tog ishoda, za koji se ne zna koliko je verovatan i upravo zato
što se ne zna koliko je verovatan, obezbede održavanjem referenduma.
Ovo je, naravno, protivrečna racionalizacija ovoga zahteva. Jer ako
se veruje da bi odluka na referendumu sprečila vlasti da zaverom
protiv naroda na prevaru ili drugi nelegitiman način uvedu Srbiju u
NATO, to znači da preglagači zahteva nisu neinformisani o
racionalnosti srpskih vlasti, što bi bilo dovoljno da ocene rizike
alternativnih ponašanja vlasti, a to znači i da racionalno ocene
sopstvenu bojazan. Zahtev za referendumom je, stoga, u suprotnosti
sa opravdanjima koja su izneli.
Imamo dakle dve tvrdnje samih potpisnika zahteva. Prvo, nemoguće je
ući u NATO ako to nije izraz narodne volje, jer to NATO ne bi
dozvolio, i, drugo, poznato je da srpske vlasti nisu takve da ne
vode računa o narodnoj volji, bar ako je ona iskazana na referendumu.
Na osnovu toga se može zaključiti da nije uopšte jasno čega se tačno
boje 200, kako je rečeno, vrhunskih srpskih intelektualaca?
Ta nejasnoća otvara pitanje kredibiliteta potpisnika zahteva. Naime,
koliko su ti intelektualci zaista neinformisani o tome kako
funkcionišu srpske vlasti, one prethodne i ove sadašnje? Za one koji
su zahtev predstavili ne bi se nikako moglo reći da ne znaju kako su
funakcionisale srpske vlasti ne samo u poslednjih dvadest godina,
kada su im bile više ili manje bliske, nego i pre toga. Među
potpisnicima ima bivših predsednika država i vlada. Veliki broj
potpisnika su bili na vlasti ili su učestvovali u vlasti. Zahtev su
potpisali istoričari, vladike, akademici, profesori, analitičari,
komentatori, novinari – ljudi, dakle, koji ne samo da bi morali biti
informisani, nego na jedan ili drugi način opravdavaju svoju
profesionalnu delatnost sopstvenom informisanošću. Kolika je, dakle,
verovatanoća da oni ne mogu da razlikuju zmiju od guštera, da ne
mogu da ocene šta je prerano a šta prekasno, ili da ne mogu da ocene
koji vid osiguranja je u skladu sa njihovim strahom?
Zanimljivo je da su se na predstavljanju zahteva svo troje govornika
trudili da pokažu da su veoma dobro informisani. Recimo, o čemu se
raspravlja u svakoj srpskoj kući; o tome šta se misli u svetu i kod
kuće; o tome šta je ko izjavio u novinama i kako to čitati. Iz toga
se moglo zaključiti da se vlasti spremaju da u javnosti pokrenu
raspravu o članstvu Srbije u Atlantskom savezu. I da bi u toj
raspravi neke od stranaka i partija mogle da se zalažu za to da
Srbija postane član ove organizacije. Štaviše, podnosioci zahteva se
na tu nameru vlasti i pozivaju i tvrde da je njihov predlog u skladu
sa tim namerama srpskih vlasti ili bar nekih u toj vlasti. Dakle,
racionalne osnove za bojazan da bi nekako odluka o članstvu mogla
biti doneta mimo volje naroda zapravo i nema. Nije verovatno da bi
se ta odluka mogla doneti na nekom zavereničkom sastanku, na šta se
aludiralo podsećanjem da je ova peticija u tradiciji onih koje su se
potpisivale u vreme autoritarne vlasti. Nije uverljivo tvrditi da su
potpisnici zahteva toliko neobavešteni da ne znaju da državom ne
vladaju zaverenici.
Čega se, onda, boje podnosioci zahteva? Budući da javna rasprava
predstoji, jedina racionalna bojazan jeste da bi ishod te rasprave
mogao da bude u neskladu sa onim za šta se zalaže ovih 200
intelektualaca. Racinonalno je oceniti da bi izražavanje narodne
volje sutra moglo da ima drukčiji ishod od njenog izražavanja danas.
Pa bolje danas nego sutra: rano, a ne kasno; dok se vidi zmija, a ne
gušter; dok se rizik preuveličava. To je, verovatno, dobra procena.
Jer je razumno odluku o učlanjenju u NATO doneti kada se mogu jasno
videti kako prednosti tako i nedostaci toga čina – dakle kada su
odluke motivisane racionalno, a ne bojaznošću. Što je razlog da se
referendumi o ovakvim odlukama obavljaju onda kada se te odluke
donose. Ako to dobro razumem, zahtev da se referendum održi sada, a
ne kasnije, zasnovan je na bojazni da bi na referendumu sutra mogla
biti doneta odluka da bi Srbija trebalo da postane član Atlantskog
saveza. Bojazan je da će se narodna volja promeniti, a ne da će
vlasti tu volju izigrati.
Ako je, dakle, bojazan ovih 200 (ili više) intelektualaca opravdana,
racionalno je očekivati da će se Srbija u nekom času u budućnosti na
referndumu izjasniti za učlanjenje u NATO.( Vladimir Gligorov )
-
*
naslov FBD
l
|
