 |
 |
|
KAKO AMERIKA MOŽE DA ZADRŽI VODEĆU ULOGU U SVETU PEŠČANIK, internet portal,Beograd, Srbija, 05. februara 2012.
Svet je danas interaktivan i nezavistan. To je takođe, po prvi put, svet u kojem problemi ljudskog opstanka zasenjuju tradicionalnije međunarodne sukobe. Nažalost, većini svetskih sila tek predstoji da donesu globalne kooperativne odgovore na nove i sve teže izazove koji se nameću ljudskom opstanku – ekološke, klimatske, socio-ekonomske, prehrambene ili demografske.t Bez osnovne geopolitičke stabilnosti, svaki pokušaj da se uspostavi neophodna globalna saradnja biće jalov. Uz to, promenjiva preraspodela globalne moći i novi fenomen masivnog političkog buđenja pospešuju, svaki na svoj način, nepredvidivost savremenih međunarodnih odnosa. Dok uticaj Kine raste i dok se druge novonastale sile – na primer Rusija ili Indija ili Brazil – međusobno bore za resurse, bezbednost i ekonomsku prednost, potencijal za pogrešne proračune i konflikte raste. Prema tome, SAD se moraju potruditi da izgrade šire geopolitičke temelje za konstruktivnu saradnju u globalnoj areni, istovremeno izlazeći u susret rastućim težnjama sve nemirnije globalne populacije. Imajući sve to u vidu, ova knjiga će pokušati da odgovori na četiri najvažnija pitanja: 1. Koje su implikacije prestrojavanja globalne moći sa zapada na istok, i kako na distribuciju moći utiče nova realnost politički probuđenog čovečanstva? 2. Zašto globalni ugled Amerike jenjava, koji su simptomi američkog unutrašnjeg i međunarodnog propadanja, i kako je Amerika proćerdala jedinstvenu globalnu priliku koja se ukazala mirnim okončanjem hladnog rata? S druge strane, šta su američke prednosti i kakva je geopolitička preorijentacija neophodna da bi se revitalizovala svetska uloga Amerike? 3. Koje su geopolitičke posledice najizvesnije ukoliko Amerika izgubi svoju vodeću globalnu poziciju, ko bi bile praktično neposredne geopolitičke žrtve takvog ishoda, kakve bi efekte taj ishod imao na globalne probleme 21. veka, i da li Kina može da zauzme centralnu ulogu Amerike do 2025. godine? 4. Gledajući dalje od 2025, kako bi obnovljena Amerika trebalo da definiše svoje dugoročne geopolitičke ciljeve, i kako da Amerika, sa svojim tradicionalnim evropskim saveznicima, pristupi dijalogu sa Turskom i Rusijom kako bi se konstruisao veći i snažniji Zapad? Isto tako, kako da Amerika postigne ravnotežu na Istoku, između potrebe za bliskom saradnjom sa Kinom i činjenice da konstruktivna američka uloga u Aziji ne sme biti isključivo vezana za Kinu, niti se zasnivati na rizičnom uplitanju u azijske konflikte? Odgovarajući na ova pitanja, u ovoj knjizi tvrdim da će uloga Amerike u svetu narednih godina ostati ključna. Štaviše, imajući u vidu tekuće promene u distribuciji globalne moći i predstojeće globalne razdore, od presudnog je značaja da Amerika ne podlegne neukom mentalitetu vojničke države i da se ne preda licemernom kulturnom hegemonizmu. Takva Amerika bi doprinela da ovaj promenjivi svet – čije se središte gravitacije premešta sa zapada na istok – postane mnogo mračniji. Svetu je potrebna Amerika koja je ekonomski vitalna, društveno primamljiva, odgovorno moćna, strateški promišljena, međunarodno uvažavana, i istorijski prosvetljena u svom globalnom sučeljavanju sa novim Istokom. Koliko je izvesna takva globalno orijentisana Amerika? Trenutno u Americi vlada istorijska nelagoda, a u modi su ideje o istorijski neizbežnom opadanju američke moći. Međutim, ova vrsta periodičnog pesimizma nije nova ni uvek opravdana. Čak ni uverenje da je dvadeseti vek zapravo „američki vek“, koje je zavladalo nakon Drugog svetskog rada, nije sprečavalo povremene faze nespokojstva oko dugoročne budućnosti Amerike. Kada je Sovjetski savez lansirao Sputnjik, njihov prvi orbitalni satelit, u vreme Ajzenhauerove vlade, Amerikanci su se zabrinuli. Zatim, kada SAD nisu mogle da postignu smislenu pobedu u Vijetnamu za vreme Niksona, sovjetski lideri su predviđali neizbežnu američku propast, dok su se istorijski pesimistični američki stratezi zalagali za detant u zamenu za status kvo u podeljenoj Evropi. Ali Amerika se pokazala otpornijom i sovjetski sistem se na kraju urušio. Do 1991, nakon raspada sovjetskog bloka i samog Sovjetskog saveza, Sjedinjene države su ostale na svetskoj pozornici kao jedina globalna velesila. Tada se činilo da će ne samo dvadeseti, nego i dvadeset prvi vek proteći u znaku Amerike. To su samouvereno tvrdili i predsednik Bil Klinton i predsednik Džordž V. Buš. A akademski krugovi ponavljali su njihove stavove, uz smele prognoze da kraj Hladnog rata praktično predstavlja „kraj istorije“, u smislu doktrinarnih rasprava o relativnoj superiornosti sukobljenih društvenih sistema. Pobeda liberalne demokratije proglašena je ne samo za presudnu, već i za konačnu. Budući da se liberalna demokratija prvo razvila na Zapadu, podrazumevalo se da će od tog trenutka Zapad biti referentni standard za čitav svet. Međutim, takav hiper-optimizam nije potrajao. Kultura samozadovoljstva i deregulacije koja je otpočela tokom Klintonovih godina, a produžena pod Bušom, dovela je do pucanja berzanskog mehura na prelasku veka i do potpunog finansijskog kraha manje od deset godina kasnije. Skupi unilateralizam mlađeg Buša doveo je do decenijskog rata na Bliskom istoku i proklizavanja čitave američke spoljne politike. Nakon finansijske katastrofe 2008, za dlaku je izbegnuta kobna ekonomska depresija, što je Ameriku i većinu zapadnih zemalja iznenada primoralo da prepoznaju sistemsku neodrživost neregulisane pohlepe. Uz to, u Kini i drugim azijskim državama, zapanjujući spoj ekonomskog liberalizma i državnog kapitalizma pokazao je iznenađujući kapacitet za ekonomski rast i tehnološku inovativnost. To je, s druge strane, izazvalo novu nelagodu o budućnosti američkog statusa vodeće svetske sile. Zapravo, ima nekoliko zabrinjavajućih sličnosti između Sovjetskog saveza u godinama neposredno pred njegovu propast i Amerike u prvim godinama 21. veka. Sovjetski savez, sa sve rigidnijim državnim aparatom, nesposobnim za ozbiljnu promenu spoljne politike, praktično je sam sebe doveo do bankrota, odvajajući ogroman procenat BDP-a na višedecenijsko vojno rivalstvo sa SAD, i otežao ovaj problem upuštajući se u decenijski pokušaj da osvoji Avganistan. Nije bilo iznenađujuće što više nije mogao da izdrži nadmetanje sa Amerikom u razvojnom tehnološkom sektoru, i tako počeo da zaostaje. Njegova privreda je posrnula, a kvalitet života građana još je više zaostajao u poređenju sa zapadnim. Vladajuća komunistička klasa postala je cinično neosetljiva na rastuće socijalne razlike, licemerno prikrivajući svoj povlašćeni stil života. Na kraju, Sovjetski savez se u spoljnim poslovima sve više samoizolovao, istovremeno izazivajući geopolitički štetan sukob sa svojim nekada najvažnijim evroazijskim saveznikom, komunističkom Kinom. Ove paralele, iako možda preterane, potvrđuju argument da Amerika mora da se obnovi i da potraži sveobuhvatnu i dugoročnu geopolitičku viziju, koja može da odgovori na izazove promenjenog istorijskog konteksta. Samo dinamična i strateški orijentisana Amerika, zajedno sa ujedinjenom Evropom, može da promoviše veći i snažniji Zapad, sposoban da uđe u odgovoran dijalog sa sve snažnijim i sve samouverenijim Istokom. U suprotnom, geopolitički podeljeni i egocentrični Zapad mogao bi da sklizne u istorijsku propast koja bi ličila na ponižavajuću nemoć devetnaestovekovne Kine, dok bi Istok mogao da podlegne iskušenju da ponovi samodestruktivna rivalstva dvadesetovekovne Evrope. U najkraćem, kriza globalne moći predstavlja kumulativnu posledicu dinamičnog pomeranja svetskog središta gravitacije sa zapada na istok, ubrzanog ispoljavanja globalnog političkog buđenja, i manjkavosti američke međunarodne politike od 1990, kada je postala jedina svetska velesila. Sve navedeno predstavlja ozbiljan dugoročni rizik za opstanak nekih ugroženih država, za bezbednost globalnih zajedničkih dobara, i globalnu stabilnost uopšte. Ova knjiga predlaže nacrt neophodne strateške vizije, imajući u vidu period nakon 2025. (Zbigniew Brzezinski, Preveo Ivica Pavlović)
* * naslov FBD
|