U SRBIJI SE I DALJE NASTAVLJA OBRAČUN SA ZORANOM DJINDJIĆEM

DNEVNIK, Novi Sad, Vojvodina, Srbija, 05. februara 2012.

Nakon teških reči izgovorenih poslednjih dana u Beogradu zbog autorskog teksta „Šminkanje političkog monstruma” Andreja Nikolaidisa, savetnika predsednika parlamenta Crne Gore Ranka Krivokapića, kao i veoma oštre protesne note, koju je povodom tog članka uputilo Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, za mnoge je bila potpuno iznenađenje vest da će Podgorica bez ograde podržati kandidaturu Vuka Jeremića za mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN.
 

– Konstanta spoljne politike Crne Gore je uspostavljanje najboljih mogućih odnosa sa svojim susedima, pa u tom duhu i tumačim najavu Ministarstva spoljnih poslova o podršci kandidaturi ministra Jeremića. Po hrišćanskom načelu: ko tebe kamenom, ti njega hlebom – objašnjava u ekskluzivnom intervjuu „Dnevniku” predsednik crnogorskog parlamenta i lider tamošnjeg SDP-a Ranko Krivokapić.
 

Ipak, „slučaj Nikolaidis” spustio je odnose dve države na nikad niži nivo od crnogorskog priznanja kosovske nezavisnosti?
– Ovo je tek jedna od tri protestne note u samo godinu dana između Crne Gore i Republike Srbije. I to jasno pokazuje kontinuitet naših odnosa kao nezavisnih država. U dva navrata se Crna Gora morala braniti na ovaj način: od Strategije Vlade Srbije o instrumentalizovanju Srba u regionu, a potom i od mešanja Republike Srbije u spor jedne eparhije Srpske pravoslavne crkve protiv države Crne Gore.

Inače, taj „slučaj Nikolaidis” je samo primer kako se po metodu kardinala Rišeljea „dajte mi bilo koju rečenicu iz bilo koje knjige i poslaću autora na vešala“, vodi obračun sa slobodom stvaralaštva i misli. Andrej Nikolaidis rođen je u Sarajevu i ratni je izbeglica, antiratni pisac, laureat Evropske nagrade za književnost koju mu je dodelila Evropska komisija u novembru 2011. Dobitnik je pregršt regionalnih nagrada. I taj i takav autor, po Rišeljeovskom metodu, postaje “teroristička pretnja” za jednu državu i jedan entitet, čiji se kompletan državni vrh iz devedesetih nalazi u Hagu, optužen za najteže zločine na evropskom tlu u poslednjih pola veka.

Da parafraziram pesnika Hajnriha Hajnea o paljevini knjiga - tamo gde sad proteruju pisce, uskoro će proterivati mnoge druge. I zato mi je teško zbog sudbine koja je zadesila gospodina Sretena Ugričića. No, to je još jedan od obračuna sa pokojnim Zoranom Đinđićem.

Da li se Vi slažete sa ocenom Vašeg savetnika da bi „upotreba dinamita i pušaka sakrivenih u dvorani u kojoj su glavari, duhovnici i umetnici proslavljali dvadesetogodišnjicu postojanja RS” predstavljala „civilizacijski iskorak” i „poetsku pravdu”?
– Andrej Nikolaidis je prvenstveno jedan od najboljih književnika mlađe generacije, pa tek onda moj savetnik. Zamislite kad bi po istom modelu teretili predsednika Miloševićeve SRJ – autora “Vremena zla” – da je dela pisao u predsedničkom svojstvu. Ili Ivu Andrića tretirali kao pisca pod teretom ambasadorske funkcije u Trećem Rajhu . Dakle, Nikolaidis ovaj tekst nije ni pisao ni potpisao u svojstvu savetnika.

I drugo, kada sagledate tekst u celini, vidite da je u pitanju metafora na temu klasne svesti i ne mogu da verujem da su je moji prijatelji u Republici Srpskoj shvatili kao pretnju.

A da li se slažete sa Nikolaidisovom ocenom, iznetom u istom tekstu, da „kada bi Podgorica smanjila pljačku i pohapsila tajkunsku đubrad, pritisak Beograda time ne bi postao slabiji, ali bi svakako bio manje efikasan”?
– Crna Gora, kao uostalom i ostale države regiona, ima problema sa posttranzicionim fenomenima. Kada se radi o tajkunima i posledicama perioda tranzicije, mislim da nema gotovo nikakve razlike između Crne Gore i Srbije. Svi se susrećemo sa istim problemima, kojih sigurno u većoj zemlji ima više, ali se u manjoj više vide. I mislim da svi treba da se bavimo svojim kućom, da sarađujemo u delu gde je potrebna zajednička akcija nadležnih organa, ali i da ne zavirujemo u tuđe dvorište, pogotovo kad i u sopstvenom imamo i previše toga za očistiti.

Šta je, po Vama, zapravo ključni problem na relaciji Beograd – Podgorica? Svojevremeno ste govorili da je u pitanju „muzička partitura koja se, u istom tonalitetu, ali sa različitim ritmom i pauzama, svira još od 19. veka”?
– Ta metafora najjezgrovitije opisuje naše odnose na ravni istorijskih iskustava. Isti su istrumenti na kojim se svira i pored promene muzičara, poput zloupotrebe SPC u političko destruktivne ciljeve i ideologije velikodržavlja od dela intelektualne elite iz Srpske akademije nauka i umetnosti, pa do subverzivnog delovanja bezbednosnih službi. Dirigent je tu vođen od glavnih muzičara, a ne obratno. Dobro je to opisao čak i nekadašnji predsednik Crne Gore, a kasnije Miloševićev premijer Momir Bulatović, koji je rekao: „Ako je mera dobre vlasti u Crnoj Gori poslušnost prema Beogradu, onda Crnoj Gori ne trebaju ni vlast ni Država“. Očit primer je to da se zvaničnom Strategijom Vlade Srbije iz februara prošle godine težilo prekrajanju ustavnog ustrojstva Crne Gore kao građanske države. Podsećam na slične dokumente te vrste kao što je Načertanije Ilije Garašanina iz 19. veka i Memorandum SANU iz 1986. Ono što posebno zabrinjava je da je, za razliku od ta dva dokumenta, ovaj poslednji imao pečat Vlade Srbije, čime je prvi put to postala i zvanična politika države Srbije.

Koliko odnose dve države dodatno može zakomlikovati eventualna presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, kakva god bila, po tužbi Eparhije budimljansko-nikšićke protiv Crne Gore za povraćaj imovine?
– Svojim konkretnim delovanjem ova crkva tj. njen kler u Crnoj Gori ugrožava fundamentalne vrednosne temelje na kojima je sazdana građanska Crna Gora. Njen odnos prema državi, crnogorskoj naciji, kulturi, pripadnicima drugih vera i nacija, događajima iz bliske prošlosti, našim integracionom procesima, jeste takav da predstavlja potpuno suprotstavljanje ključnim, civilizacijskim pravcima razvoja današnje Crne Gore.

U Strategiji Vlade Srbije, koju sam malopre pomenuo, SPC figurira kao instrument državne politike Srbije prema državama iz okruženja. Mislim da je time sve rečeno o misiji koju ova crkva ima u Crnoj Gori. A tužba o kojoj je reč je samo mali segment u ukupnom mozaiku oponiranja SPC državi Crnoj Gori. Sva imovina kojom danas raspolaže SPC u Crnoj Gori je državna imovina, koja je okupacijom i nasilnom aneksijom Crne Gore iz 1918. oduzeta Kraljevini Crnoj Gori. Odluka Srbije da bude deo ovog spora na strani SPC nije dobra poruka i ne doprinosi daljem jačanju naših međudržavnih odnosa.

Da li stoji ocena, izrečena u srcu Podgorice, da ste zapravo Vi predvodnik struje „ekstremnih crnogorskih nacionalista”?
– Terate me da suvim činjenicama otpočnem odgovor na ovu besmislicu. Moglo bi biti da sam za uzdizanje evropske Srbije do 2000. godine učinio više nego sadašnji vrh Republike Srbije. Samo nekoliko primera:

Na proleće 1996. smo profesor Novak Kilibarda i ja okupili u Građanskom savezu srpsku opoziciju da je ujedinjujemo. Od Zorana Đinđića, Vuka Draškovića, Vojislava Koštunice… do Žarka Koraća i Vesne Pešić. No, to je i dan kada je u „Srpskoj reči” izašao tekst o ocu Vojislava Koštunice, koji je zbog toga napustio sastanak. Na molbu Zorana Đinđića, tokom protesta sam obilazio međunarodne činioce da bih ih sa autoritetom antiratnog političara, sa ljudima iz SDP-a, ubeđivali da odustanu od podrške „garantu mira“ u post-dejtonskoj Srbiji – Miloševiću. Klučne zemlje su, naime, imale usaglašen stav: “opozicija je više nacionalistička od Miloševića“. A naša poruka je bila iskrena: ”Tačna je konstatacija o njihovom nacionalizmu, ali oni nisu ratna mašinerija i doneće demokratizaciju Srbije”. Neka pogledaju ko se iz Crne Gore među prvima obratio demonstrantima sa prozora Demokratske stranke. Sličnih primera ima i previše za jedan intervju.

U svakom slučaju, optužbe koje ste naveli deo su iste stare tehnologije etiketiranja i ućutkivanja ljudi koji nikada nisu bili politički deo onog što Hag kvalifikuje kao “zajednički zločinački poduhvat“. Jedino SDP u sadašnjem sastavu Skupštine Crne Gore, osim manjinskih partija, nije bio deo velikosrpskog projekta tokom ratnih godina. Taj nam se greh očigledno ne da oprostiti, pa je svaki Crnogorac po definiciji negacija velikosrpstva a oni velikosrpstvo izjednačavaju sa srpstvom. Kada se upotrebi takva etiketa za nekoga ko je lider jedine autentične evropske, građanske i antiratne stranke u Crnoj Gori, onda je to vrhunac beščašća.

Ipak, mnogo je onih koji tvrde da se vlasti u Beogradu i Podgorici „savršeno dopunjavaju”, odnosno da jedni druge odlično koriste kao mamac za skretanje pažnje kada kod kuće ne ide baš najbolje?
– Slične ocene se mogu čuti i u jednom delu crnogorske javnosti. Ne sporim da neko zaista ima potrebu da i u Srbiji i u Crnoj Gori manipuliše ozbiljnim pitanjima odnosa dve zemlje. No, činjenica što neko manipuliše tim pitanjima ne znači da ti problemi ne postoje i da ih nije potrebno rešavati , tj. da treba zabijati glavu u pesak. U Crnoj Gori narasta svest o istorijskom kontinuitetu problema.

Ali kako tumačite činjenicu da svi susreti državnih zvaničnika Srbije i Crne Gore odišu prijateljstvom, ljubavlju, razumevanjem... da bi koliko sutra opet bile razmenjene optužbe za hegemonizam, podršku kriminalu...
– Uvek u razgovorima sa svojim srpskim kolegama iskreno saopštavam svoje viđenje odnosa dve zemlje, sa svim problemima koji te odnose opterećuju. Ubeđen sam da je takav iskren odnos najveći dokaz dobrih namera, prijateljstva i razumevanja. Otvorenim iznošenjem stavova stvaramo klimu poverenja kakva treba da postoji između zvaničnika naše dve bliske države. To je preduslov da bismo, u duhu politike dobrosusedstva i regionalne saradnje, rešavali probleme tamo gde oni postoje. Ostalo može ličiti na licemerstvo, ili iz servilnosti, ili iz nemoćne agresivnosti. (Miroslav Stajić)

* naslov FBD