DIJAGNOZA: SRBIJA I NJENA SLIČNOST RUSIJI

POBJEDA, Podgorica, Crna Gora, 22. februara 2011.

Za Zapadni Balkan bi tekući proces političkih promena u arapskom svetu mogao biti paradigmatičan. Arapski nacionalizmi nastali su u toku oslobađanja od kolonijalizma, i pod pritiskom „prokletstva malih razlika“. Budućnost ovih pokreta je neizvesna. EU i SAD ne raspolažu dovoljnim instrumentima kojima bi ih usmerile prema demokratiji i vladavini prava. Pozivi demonstranata na smenu ličnih, često porodičnih diktatura, demokratizaciju i više transparentnosti u javnom domenu, u izvesnom su nesaglasju sa stvarnošću političke kulture i društvenih odnosa. Teško je zamisliti demokratiju u kojoj su žene tako diskrimisane, prezrene i ponižene, u kojoj se politika vezuje za religioznost, a religija i njena etika zasnovani na učenju o ljudskoj nejednakosti. Trenutno je nezahvalno pretpostavljati da bi zahtevi za većim slobodama i pravima, naročito ekonomskim, mogli završiti u nekoj narednoj ličnoj ili religioznoj diktaturi. Primarni su utisci o toj ogromnoj energiji, hrabrosti i požrtvovanju. Ali stvarnost teško napušta sebe samu.

Politika je više određena kulturom, mentalitetom i podnebljem nego ideologijom. Zato su njene suštinske promene spore. Balkan je politička žrva sopstvenih predrasuda, tradicionalnog društva, zapuštene infrastrukture, sitnoseljačkog siromaštva i palanačke zatucanosti. Pre nego austrijskog ili otomanskog imperijalizma. Prijem istočno-pravoslavnih država u Evropsku uniju bio je ogroman iskorak na onu stranu prastarog Limes-a koji je odvajao praevropsku civilizaciju od varvarskih plemena. Brisel je ispravno prelomio kad se nije suviše obazirao na institucionalna ograničenja, siromaštvo, korupciju u Bugarskoj i Rumuniji, pozivajući se i na presedane koji su važili za Grčku, a u slučaju Kipra bio je nevažan i nerešen teritorijalni status. Zapadni Balkan, koji je nakon toga Uniju ostavio prostorno nedorečenom, trebalo bi da bude naredna takva odluka, koja će Briselu naturiti teškoće dok se, u odnosima sa ostatkom bivše Jugoslavije, bude bavio integracijom prostora opterećenim komunizmom, nacionalizmom, postkonfliktnim tranzicionim frustracijama.

Aktuelna kriza vlade u Srbiji ukazuje, između ostalog, u kojoj meri dometi kulture u najopštijem smislu sputavaju razvoj politike, ekonomije, institucija i tržišta, i kad je taj razvoj precizno određen dogovorima, ugovorima i saradnjom u odnosima Beograda i Brisela. Opipljivi i merljivi intelektualni i ekonomski kapaciteti ne dopuštaju Srbiji da iznese neku novu političku generaciju koja bi bila u stanju da zajednicu u celini hitro i ubedljivo izbavi iz opijenosti nacionalnom uobraziljom, pseudoreligioznim fundamentalizmom i komunističkim mentalitetom. I najtupaviji „slučajni prolaznici“ ovih dana komentarišu da su „svi isti“, tako se izjašnjava i nemački ambasador, da bi „vanredni izbori u Srbiji omeli evropske integracije“. Budući da čitav politički sistem zapravo oponaša obrasce opšte društvene kulture, jedini kredibilan i delotvoran regulator vlasti postale su, umesto jednako korumpirane opozicije, upravo evropske institucije, mada se Srbija očigledno snebiva pred potrebom, koju je formalno priznala, da ispuni obaveze prema Hagu i donese nov paket reformskih zakona. Time je ušla u zonu protektorata, koji se odvija u uporednoj podložnosti Briselu i Moskvi.

Nije slučajno da je jedna od retkih političkih ličnosti koja dosledno, kompetentno i uporno podseća zvaničnu Srbiju na obaveze prema samoj sebi, kako bi postala slobodnije društvo, efikasnija vlada i otvorena ekonomija, izvestilac Evropskog parlamenta Jelko Kacin. Nije slučajno ni to da su u javnost proturene pojedinosti o navodnom pismu Ministarstva spoljnih poslova, koje je Parlamentu zamerilo da se Kacin direktno meša u unutrašnja pitanja Srbije.

Za zvaničnu Srbiju verovatno su sporne i Kacinove izjave da je „približavanju EU u stvari jedina preostala nada i niko ne želi da preuzme odgovornost za dodatne prepreke na putu, koji vodi napred i prema gore“; „tajkunske veze su jake, neposredne, sežu valjda u same političke vrhove“; „isključivo razrešenja i smene više neće biti dovoljni, potrebni su sudsko procesuiranje i uspostavljanje delovanja pravne države“; „Srbija nema druge mogućnosti osim članstva u EU“.

Pritiske na Kacina najavio je ministar spoljnih poslova kad je u intervjuu za austrijski magazin „Profil” napomenuo da bi, ukoliko bi EU postavila uslov priznanja kosovske nezavisnosti, „to imalo pogubne posledice po stabilnost Balkana i blokiralo bi mirovni proces u regionu“. Javna je tajna da je za ministra, koji je već značajno unazadio Srbije s Crnom Gorom, alternativa povratak u izolacionizam, u autoritarnu, možda i zločinačku unutrašnju politiku, i približavanje Moskvi koja je u poslednjih deset godina u nekoliko navrata tu alternativu jasno podržala. Da će narednih nekoliko meseci biti u smislu važnih odluka za budućnost biti značajni potvrđuje i predstojeća poseta ruskog predsednika Putina. Srbija je u nekim važnim parametrima zaista bliža Rusiji nego naprednijim susedima: od Slovenije je tri puta, a od Hrvatske dva puta siromašnija, u evropskoj integraciji za Crnom Gorom kasni najmanje godinu dana, strane investicije su zanemarljive (i o njima odlučuju ministri koji reketiraju strane kompanije), a po ekonomskim slobodama se približila svetskom, ne evropskom dnu, u grupi „uglavnom neslobodnih zemalja“. Stepen korupcije obratno je srazmeran slobodi medija, a sloboda medija sluka opštih sloboda i opšte ne samo političke kulture.(Nikola Samardžić)

* autor je redovni profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beograd

* * naslov FBD