KAKO SU ĐINĐIĆEVI NASLEDNICI SLUDELI I DEZORIJENTISALI SRBIJU

POBJEDA, Podgorica, Crna Gora, 15. februara 2011.

Pre tri decenije umro je Tito, i njegovu ličnu vlast podelila centralna vlada s federalnim, i s vojnim i policijskim službama. Pre dve decenije su komunisti i nacionalisti pobedili na prvim višestranačkim izborima. Počela je da nestaje centralna vlada, a vojska odlučila da zadrži onu teritoriju koju je na marginama konferencije u Jalti ’45. Ruzvelt, sa ostatkom Istočne Evrope, prepustio Sovjetima. Nastavak sovjetizacije, obustavljene u godinama nakon ’48, osujećen je padom komunizma i postepenim potiskivanjem bivše jugoslovenske vojske i njenih oružanih bandi. Vojska se povukla na naredni rezervni položaj. O tome je postignut i neformalni dogovor Vojislava Koštunice s Putinovim izaslanikom Igorom Ivanovim, samo dan nakon 5. oktobra. Prethodno je narodnu energiju obuzdalo, na istom mestu gde je pao režim, kreveljenje Indexovog radio pozorišta, jedne od mnogih kulisa lažnih sloboda.

Sudbinska greška novog premijera dr Zorana Đinđića bila je odluka da se u procesu privatizacije kapitališu ličnosti koje su bile bliske i njemu i propalom režimu. On nije raspolagao populističkim taktom kojim je Milošević građanstvu prepustio otkup stanova, i tolerisao mali biznis i šverc. Tada su bili retki i uzaludni pozivi da se nacionalno bogatstvo raspodeli onima koji su ga zaista stekli, da se obavi restitucija, da se aktiviraju slobodno tržište i berza, da se podrže mala i srednja preduzeća. Zato je oporavak srednjeg sloja, socijalnog uporišta svake demokratije, u Srbiji spor i tegoban.

Prazan prostor koji je premijer Đinđić ostavio između sebe i naroda, popunila je upravo nedavno poražena vojska, sa svojom političkom i kulturno-umetničkom klijentelom. Ubistvo premijera, koje je usledilo, postalo je najdublja politička i etička trauma srpskog društva.

Bez obzira na greške, koje nisu bile samo njegove, i na sabotažu, na lopovluk nove administracije, na oružanu pobunu koju su podržali vojni vrh, savezni predsednik Koštunica i Zemunski klan, premijer Đinđić je u toku svega dve godine Srbiju učinio sposobnom da se, s većinskom podrškom u društvu, uključi u process koji je za nju najvažniji, process priključenja Evropskoj uniji. Između ostalog, njegova je zasluga, i zato je likvidiran, uverenje same Unije, da proces proširenja nije moguće dovršiti bez demokratizacije bivše Jugoslavije u celini.

Deset godina nakon prevrata, Srbija je, sasvim očekivano, ponovo politički kolabirala, upravo tamo gde sistem nije dovoljno reformisan.

Problem aktuelne Srbije zapravo je u nepostojanju koncepta i konsenzusa novih reformi, i nedovoljnog demokratskog pritiska na administraciju predvođenu partijskim liderima koji korupciju smatraju jedinim porivom i smislom onog angažovanja koje se u demokratijama poistovećuje sa ostvarenjem javnog interesa.

Građanstvo je dezorijentisano i zbunjeno zvaničnom šovinističkom, antievropskom , antiameričkom i antidemokratskom propagandom.

Ne postoji demokratska opozicija.

Sve političke partije, i vlasti i opozicije, na platnim su spiskovima tajkuna, i izbušene klijentelom civilnih i vojnih obaveštajnih službi, koje se danas, umesto putevima srpstva, kreću putevima novca.

Mediji su u vlasništvu predsednikovih drugara iz mladosti, neki i pod uzajamnim nadzorom doskorašnjih Tadićevaca i doskorašnjih Šešeljevaca.

Evropska unija je nedavno precizno ukazala da narodne poslanike biraju partije van moći i kontrole samih birača, da partije s tajkunima postavljaju sudije, tužioce i direktore javnih preduzeća, da se reketiraju strani investitori, tržište je malo, zatvoreno, autarhično; zaustavljena je privatizacija i odlaže se restitucija, nema javne debate o ustavnim promenama i nastavku evro-atlantskih integracija, javno se promovišu ideje srpskog klero-komunizma, rasizma, izolacionizma i ruske političke, ekonomske i vojne klijentele.

Deset godina nakon prevrata, koketiranje s Miloševićevim zločinačkim režimom aktivno doprinosi novoj političkoj i društvenoj dezintegraciji.

Potpredsednik vlade Mlađan Dinkić je za novog ministra zdravlja predložio generalmajora Zorana Stankovića koji je kao načelnik VMA učestvovao u sakrivanju Ratka Mladića, a prethodno bio član zloglasne Koštuničine Komisije za istinu i pomirenje koja je umanjila i relativizovala zločine koje su počinili ili za njih bili odgovorni srpski režim i njegovi sateliti.

U istom smislu, mada visoki funkcioner Demokratske stranke s kojom su dve partije kojima je predsednik Dinkić trenutno u sporu, ministar Oliver Dulić, inače najodgovorniji za katastrofalni slom u čitavom sektoru građevine I vinovnik nekoliko korupcionaških afera, otvorio je u „parku prirode“ Mokra gora „prvi nacionalni ekološki centar“, u koji su uloženi milioni evra (usred štrajkova učitelja, nastavnika, policajaca, medicinskih sestara...), gde će biti zaposleno 20 ljudi. Ministar Dulić je otvorio centar s direktorom Parka Emirom Kusturicom.

I ovom odlukom je klijentela predsednika Tadića podržala razvoj države u državi jednog od vinovnika narodnog skupa „Kosovo je Srbija“ koji je okončan paljevinom Beograda, stranih ambasada i, doduše, samo jednim ubistvom. Mada se govorilo da je bila planirana, po spisku, masovnija likvidacija onih koje je Kusturica nazvao „miševima“. Toga tragičnog događaja ogradio se, doduše, sam Tadić, koji je pobegao

u Rumuniju. I Bećković, mada je, sa Amfilohijem i crnogorskom srpskom opozicijom, bio očekivan, i bio bi toplo, od okupljenih, pozdravljen.

Ali to je jedno višedecenijsko političko i policijsko iskustvo. Kad nema generala, dobri su i pukovnici. Možda upravo ta mudrost nedostaje mladoj i rovitoj srpskoj demokratiji.

* autor je redovni professor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu)

 **naslov FBD