AKTUELNA PITANJA UZ AKTULENU POLITIKU SRBIJE 

POBJEDA, Podgorica, Crna Gora, 27. decembar 2011.

Srbija se počela vraćati u preddemokratsko stanje dok je bila u procesu izgradnje  demokratije i njenih institucija, i najmanje je važna formalna nelogičnost ovakve pretpostavke.

U odnosu na demokratske standarde toga vremena, i svoje društvene i intelektualne potencijale, Srbija je krajem XIX i početkom XX veka otkrivala težnje da postane slobodnije društvo. O tome svedoči i sarkazam kojim je Slobodan Jovanović ispunio svoju impozantnu istoriju razvoja države i prava koju je okončao prevratom iz 1903. Povratak Karađorđevića obnovio je političke borbe  kojima se, između ostalog, pokušavao obuzdati njihov autoritaran karakter, dok je stvarna prepreka demokratizaciji postala uloga vojske.

Politički i ekonomski interesi vojnog vrha i njegove klijentele doprineli su uvlačenju Srbije u dva balkanska rata i Prvi svetski rat.

I prva i druga Jugoslavija definisane su pritiskom vojske i njenih institucija.

Od svoga prvog osnivanja 1918, Jugoslavija se održavala kao državna tvorevina političkog nasilja. Bila je plemenita ideja obesmišljena metodologijom svoje realizacije.

Nasilno je obnovljena 1945, i uvučena u proces sovjetizacije I društvene militarizacije. Od tog procesa nije odustala raskidom s Moskvom 1948, koji je samo najavio povratak zdravom raumu, nego tek početkom pedesetih kad su glad i nemaština zapretili da će sistem, koji je krajem tridesetih otkrivao izvesne pozitivne ekonomske performanse, kolabirati u gladi i nemaštini.

Političko nasilje je u Jugoslaviji posustalo tek 1966, smenom Rankovića i raspuštanjem

dela tajne policije, ali je obnovljeno već početkom sedamdesetih, kad su smenjeni liberalniji dogmati u republičkim administracijama i menadžeri skloni tržišnoj

ekonomiji.

Vakuum vlasti u poslednjim Titovim godinama, I nakon njegove smrti 1980, ponovo

su popunjavali federalna vojska I policija, komande Teritorijalne odbrane i tajna policija.

Nacionalistički narativi podstrekivali su etničke obračune upravo podsećanjem na političko nasilje iz starije ili novije prošlosti.

Da li je JNA najvažniji činilac nasilne dezintegracije, i da li su njeni ostaci i dalje činilac političke nestabilnosti i kolebljivosti liderstva I institucija u evro-atlantskim integracijama?

Da li su aktuelni problemi Srbije, pre svega njenog kolebanja pred izvesnošću da će

morati da se ili politički civilizuje ili da ponovo potone u diktaturu, koja je u njenom slučaju obično populistička i policentrična, posledica metastaziranja njenog prvo

bitnog tumora XX veka, političke uloge vojske i crnorukaškog mentaliteta koji se osećao u svim domaćim oružanim pokretima tokom Drugog svetskog rata?

Taj se mentalitet prilagodio i sovjetizaciji, i klerikalizaciji, i nacionalnoj homogenizaciji kojom je Srbija sramno, ne odričući se nijednog zločina i nijednog zločinca, okončala  XX vek.

Da li su Crna ruka i Sedmi bataljon metastazirali i u Crnoj Gori, koja je, u prvom povoljnom trenutku, iskazala nepristajanje da i dalje bude „Sparta“ jednog zločinačkog projekta?

Da li na slobodu od zločina, populizma, manipulacija, mazohizma, laži i gluposti imaju pravo i Srbi u Crnoj Gori?

Da li su i oni dužni da služe onoj „srpskoj“ ideji od koje se uvek ograđivao najpristojniji deo samoga srpskog društva?

„Redovni godišnji satanak“ predsednika Tadića s „liderima Srba iz regiona“ podsetio je na dogovore kojima je Milošević, u svom kabinetu, posredstvom „lidera Srba iz regiona“, JNA i naoružanih paravojnih i parapolicijskih bandi Jugoslaviju prekrajao na vizijama vojnog vrha, sklerotičnih akademika i provincijalnih pesnika. Srđan Kusovac je na ovim stranicama precizirao, i to je potrebno ponoviti, da su Tadić i njegovi agenti za prljave poslove minister Srećković i savetnik (!?) anonimni i konspirativo nevidljivi Mlađan Đorđević okupili „one koji u svojim državama crpe ili se nadaju da bi mogli da crpe političku korist iz činjenice da su ove ili one nacionalnosti, one koji su na istoj, antievropskoj ’talasnoj dužini’ kao Boris Tadić, one koji se ne libe dodijeljene im marionetske i kvislinške uloge kao i one koji su u Beograd otišli po Tadićevu potvrdu da su ’dobri Srbi’.“

Kakvi su se lideri tamo okupili svedoči i prisustvo Andrije Mandića, predsednika Nove srpske demokratije, koji je bio učesnik varvarskog mitinga „Kosovo je Srbija“ održanog 21. februara 2008. Bilans mitinga bio je jedan mrtav, 200 povređenih, od kojih 35 policajaca, 192 uhapšenih, demolirana i zapaljena američka ambasada, napadnuta ambasada Hrvatske, opljačkan veliki broj prodavnica, izlomljeni izlozi i semafori, vandalizirana gradska infrastruktura.

Protiv Mandića i saučesnika u učešću na javnom skupu obeleženog nasiljem nadležno tužilaštvo još uvek nije podneo krivične prijave.

Crnoj Gori, i nikome normalnom u Srbiji nije u interesu da nastavljamo putanjom novih podela i izolacionizma. I dok nije jasno kako će okončati aktuelna putanja srpske vlade, naročito u okolnostima u kojima ona nema demokratsku opoziciju koja bi bila u stanju da na izborima formira novu vladu, veoma će biti važni procesi u susedstvu, i oni s kojima će se nakon nove afere „Sedmi bataljon“ suočiti Crna Gora.

Te procese je nedavno definisao Amnesti International zatraživši da novoizabrana hrvatska Vlada pokrene istragu i procesuira osumnjičene za ratne zločine, među kojima su nekadašnji visoki vojni i politički zvaničnici.(Nikola Samardžić)

*    autor je redovni profesoristorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu

**  naslov FBD