NOVA MEDIJSKA STRATEGIJA U BEOGRADU 

POBJEDA, Podgorica, Crna Gora, 20. decembar 2011.

Dva događaja, među svima ostalim, smrt severnokorejskog diktatora Kim Džong-Ila, i bivšeg češkog predsednika i pisca Vaclava Havela, bili su generalna proba nove srpske medijske strategije. Pominje se, nezvanično, i najmanje je važno da li ono uopšte postoji, pismo urednicima koje su uputili, s vrha, u severnokorejskom stilu, predsednik Tadić i njegovi neposredni saradnici koji kontrolišu 90% ukupnog tržišta medijskog oglašavanja. Nova strategija osmišljena je nakon odbijanja evropske kandidature 9. decembra i uspeha Hrvatske i Crne Gore da se približe članstvu u trenutku koji je za nastavak integracije najmanje povoljan od početaka realizacije evropske ideje. Ideja nove strategije je u ponavljanju neistine da je kandidatura uslovljena priznavanjem nezavisnosti Kosova, a suština je u potrebi Kosova da se ravnopravno bori za svoje interese na međunarodnim forumima, i ponavljanju neistine da je Srbija ispunila sve preostale uslove, mada je ostala na evropskom dnu po svim demokratskim i tržišnim performansama: političke, medijske i ekonomske slobode, nezavisnost i efikasnost sudske vlasti, jasno i instituionalizovano opredeljenje u borbi protiv korupcije, dobri odnosi sa svim susedima.

Nova beogradska medijska strategija dalje gura Srbiju u izolaciju, ekonomsku autarhiju i partokratsku diktaturu. Prva konkretna žrtva obnovljene ratnohuškačke propagande je penzionisani general JNA Jovo Kapičić, koji je, mada u godinama koje se poštuju bez obzira na prošlost, napadnut u centru Beograda, u realizaciji nove udbaške generacije koja baštini nasleđe Aleksandra Rankovića, s kojim je Kapičić bio blizak, i to je samo jedan od paradoksa zatvorenih krugova, oko nas, u kojima životarimo. General se vlastima i njihovim batinašima zapravo zamerio svojim protivljenjem, početkom devedesetih, da podrži zločinačku agresiju generacije koja je za sobom ostavila Tadića i sve njegove saradnike, i simpatijama za nezavisnost Crne Gore. Mediji su se upinjali da podsete na njegovu ulogu u staljinističkom obračunu sa staljinistima, koju je general u nekoliko navrata veoma otvoreno objasnio, ali su prećutali staljinističku agresiju Slobodana Miloševića i svih njegovih saradnika na Jugoslaviju i početke demokratije u istočnoj Evropi koja je zapretila komunističkom monopolu na vlast, nasilje i nacionalno bogatstvo. Zato je Severna Koreja ponovo potencijalan strateški partner ovakve Srbije, koja se divi Rusiji, Kini, Indiji, Brazilu i Belorusiji, upravo njihovim najgorim političkim osobinama. Beogradski Blic je veoma oprezno preneo izveštaje o severnokorejskim koncentracionim logorima u kojima su „muškarci, žene i deca prisiljeni da rade sedam dana u nedelji kao robovi i da jedu pacove, žabe, zmije, insekte, pa čak i izmet kako ne bi umrli od gladi u logorima“; „ljude često hapse u njihovim kućama ili na ulici zbog navodnih političkih zločina; polovina od svih zatvorenika će umreti od gladi ili neuhranjenosti, zajedno s ostalima koji umiru zbog teških bolesti, i to, naravno, ako prežive torturu, streljanje ili javno kamenovanje, tvrde bivši zatvorenici.“ Severnokorejski diktator Kim Il-Sung, otac preminulog diktatora, postao je počasni građanin Beograda 1984. dok je gradonačelnik bio Bogdan Bogdanović, koji je tadašnju jugoslovensku prestonicu ubeđivao da su u opštem interesu tramvajski prevoz, nestašice i višečasovne restrikcije struje. Počasni građani Beograda inače su, u impozantnom broju, diktatori, masovne ubice i nasilnici. Leonid Brežnjev, Nikolae Čaušesku, Haile Selasije, Nelson Mendela…

Vaclav Havel, koji je Čehoslovačkoj i istočnoj Evropi doneo oslobođenje od sovetske tiranije i ideologije koja je uzela najviše ljudskih žrtava u čitavoj ljudskoj istoriji, nije uspeo da postane počasni građanin Beograda, niti je ovakav Beograd bio u stanju da se od njega dostojno oprosti. Do kraja se zalagao da u EU uđe Zapadni Balkan na čelu s Hrvatskom i Srbijom smatrajući da će tek tada evropska porodica biti potpuna, i insistirao da se EU zaustavi na granicama Rusije. Ključna laž, koja se ponavlja u negovanju uspomene na njegov doprinos humanizaciji i razvoju istočne Evrope, ona je koju je preneo i B92, oslanjajući se na analize i izveštaje udbaških agencija poput Tanjuga ili Novosti: „tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji bio veliki protivnik Slobodana Miloševića, i zato tražio bombardovanje položaja bosanskih Srba i podržao bombardovanje SRJ 1999“. Ako je potrebno dodatno obrazloženje, laž je u prećutkivanju događaja koji su doprineli pomenutim intervencijama, a takve intervencije su Milošević i svi njegovi saradnici jedino umeli da u potpunosti razumeju i poštuju.

Sve dalje od evropske ideje i Havela, a sve bliža mentalitetu severnokorejskog „dragog vođe“, Tadićeva propaganda je u ovim danima opšteg sunovrata iskazala potpuno odsustvo empatije prema svim žrtvama epohe nasilja i destrukcije, čiju ideologiju Tadić obnavlja sa istovetnom arogancijom koja je prethodnog „dragog vođu“ uputila da žalosno skonča u ćeliji istražnog suda u Hagu. I bedni su pozivi da se konačna odgovornost prebaci na građanstvo koje bi se plebiscitarno izjasnilo da li pristaje na evropsku integraciju Srbije pod uslovom odricanja od suvereniteta nad Kosovom. U toj ideji, koja manipuliše iracionalnim, ali i dalje veoma živim osećanjima dostojanstva i časti,  najživljim upravo među žrtvama banditske tranzicije i one njene vertikale na čijem je vrhu upravo predsednikov kabinet, zapravo je suštinska politička ideja „dragog vođe“ o povratku Srbije u međunarodnu izolaciju, u Varšavski pakt i Sovjetski Savez, te imaginarne vrhunce naših nacionalnih vrednosti u XXI veku. (Nikola Samardžić)

* autor je redovni profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu

** naslov FBD