CRNOGORSKI TELEFONSKI LISTINZI I KOSOVSKI BALVANI 

POBEJDA Podgorica, Crna Gora, 06. decembar 2011.

Deo pritisaka zvanične politike Srbije na Crnu Goru izvodi se tzv. aferom Šarić. Beogradski i crnogorski mediji koji su pod kontrolom vlade u Beogradu, kabineta Predsednika Srbije i obaveštajnih službi, nastavljaju da spinuju javnost istom logikom koja je doprinela uzajamnom zaoštravanju odnosa čiji se vrhunci podudaraju s vrhuncima divljanja Miloševićevog režima, 1998-2000.

Tada je u Crnoj Gori stacioniran Sedmi bataljon specijalne namene vojne policije, paravojna formacija pri komandi Druge armije i komandi ratne mornarice. SB bataljon je bio pandan srpskim „Crvenim beretkama“.  Stvarna namena bili su pritisci na vladu Crne Gore. Trebalo je da broji 1.000 ljudi. Momir Bulatović, premijer SRJ 1998-2000. imao je visoko razumevanje za osnivanje takve jedinice: „Istina oko Sedmog bataljona je mnogo jednostavnija. Naime, radi se o tome da su posle pobede te procrnogorske opcije u Crnoj Gori morali napustiti poslove u policiji i u državnim organima svi oni koji su imali neko projugoslovensko opredeljenje. Desetine, stotine, hiljade ljudi je ostajalo bez posla i bez egzistencije. Oni su vršili na nas pritisak i ja znam da je osnovni zadatak formiranja Sedmog bataljona bio da se reše egzistencijalni problem policajaca i ljudi koji ni na koji drugi način nisu mogli da imaju neku platu, primanja, koji su ostali bez ičega, a imali su svoje porodice i želeli su da organizuju koliko-toliko normalan život“.

Vladan Vlajković, autor studije „Vojna tajna“ bio je mišljenja da je Sedmi bataljon „bio sastavljen od profesionalaca, uglavnom podoficira i oficira, a najmanje je bilo onih  sa vojnom akademijom. Bilo je ljudi iz DB-a, iz Momirovog otcepljenog krila, ali i onih iz kriminalnog miljea, koji nisu prošli bezbednosnu proveru.“

Zaboravivši na epopeju Mojkovačke bitke iz 1916, Srbija je Sedmim bataljonom drugi put, nakon sramne 1918, okupirala Crnu Goru. Ta okupacija je, krajem XX veka kao i 1918, imala svoje pristalice. Ali su u jeku ondašnje duvanske afere, kojom je Milošević rušio Đukanovića, i oni koji su u Crnoj Gori rovarili i gunđali protiv vlade koja je gledala kako da zakrpi budžet, sačuva građanski mir, i pomogne razvaljenoj srbijanskoj opoziciji, i oni su spokojno dizali

plate i penzije, ne pitajući suviše za poreklo novca dok su premijeru pretresali džepove.

Crvene beretke su sa Zemunskim klanom i pojedincima iz vojne bezbednosti izvele 2003. atentat na premijera Đinđića i događaji su Srbiju poneli u njenu nedavnu prošlost.

Tadašnji vojno-politički mentor aktuelnog predsednika Srbije Borisa Tadića, šef vojne bezbednosti Branko Krga je sledećim rečima komentarisao incident koji se dogodio se u decembru 1999. na podgoričkom aerodromu Golubovci: „Nema zvaničnog reagovanja u vezi sa ovom akcijom VJ na aerodromu, jedino su zapadni mediji osudili to kao još jednu meru vlasti u Beogradu protiv reformskog crnogorskog rukovodstva. Sa stanovišta mogućeg daljeg reagovanja stranog faktora bilo bi dobro da se ova napeta situacija što pre smiri, jer je sasvim moguće da se radi o insceniranom postupku crnogorskog MUP-a u dogovoru sa Zapadom s

ciljem da se isprovocira reagovanje vojske i iznesu dodatne optužbe na naš račun, pa ne bi trebalo da dozvolimo da nas u to uvuku“.

Crna Gora je već godinu dana predmet posebne medijske i bezbednosne obrade službi zvaničnog Beograda pod benignim nazivom Nacionalna strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu.

Vuk Draškovič, lider SPO-a, čiji je član resorni ministar Srđan Srećković, jedan od tvoraca politike destabilizacije Crne Gore, BiH, Kosova i Hrvatske, izjavio je početkom marta da je „Strategija o dijaspori na tragu Miloševićeve politike“. Ali je ministra zadržao na funkciji.

Sedmi bataljon bio je tumor, koji je u međuvremenu metastazirao. Sedmi bataljon je u međuvremenu dobio nove regrute, i činove do generalskih, i rasuo se dospevajući do svih organa i ćelija crnogorskog društva, države i s. p. crkve. Stupnjevi siromaštva, beznađa, korupcije, monopola i medijskih laži Srbiju svrstavaju na evropsko, nekad i svetsko dno, ali su njene profesionalne ubice, manipulatori i opsenari živi i aktivni. Opljačkani novac je u Evropi i Švajcarskoj, srce u Rusiji, a glava u generalštabu bivše JNA.

Ne mogu da dokažem da je dnevnik koji je objavio navodne „Šarićeve telefonske listinge“ na kojima se pominju crnogorski premijer Lukšić i ministar spoljnih poslova Roćen tvorevina interesne grupe, koja je razvila, upravo do navedenih razmera, ovlašćenja i aktivnosti Sedmog bataljona. I to je manje važno od pokušaja da se takve novine smatraju legitimnom štampom.

Ne razumem izjavu premijera da je Dan „predmet zloupotrebe“. Upravo suprotno, Dan je sredstvo kojim se mirnim putem postižu novi ciljevi poput onih koji su već stradali na zgarištu Jugoslavije. Jedne od beogradskih „novina“, koje baštine intelektualno i kulturno nasleđe Crvenih beretki i Zemunskog klana, time i Sedmog bataljona, pandan „novinama“ koje i crnogorski premijer smatra „novinama“ iznose i komentar „novinara“ pomenutih „novina“ : „od Lukšića se više nije moglo ni očekivati. Njegovi su dometi očigledno hitne i oštre istrage protiv medija koji se drznu da pomenu Darka Šarića“. Neko sad očigledno trijumfuje, a poraženi su, još jednom, ostaci zdravog razuma i dobrih namera, i u Srbiji i u Crnoj Gori.

Ne razumem ni potrebu da se jednom zbrzanom i zbunjenom konferencijom za novinare demantuje jedna od dimnih bombi jedne zločinačke interesne grupe. Koja je, upravo u još jednoj balvan revoluciji ponovo podigla glavu ohrabrena nepostojanjem interesa, odlučnosti i sposobnosti zvaničnog Beograda da uvođenjem Srbije uvede u Evropsku uniju i NATO obezbedni pre svega Srbiju od sebe same, a zatim i njene susede. (Nikola Samardžić)

   * autor je redovni profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu)

** naslov FBD