ŠTA SRBIJI ZNAČI ODLAZAK MILA DJUKANOVIĆA

POBJEDA, Podgorica,  Crna Gora, 28. decembra 2010.

Pogled, iz Srbije, na Đukanovića, ne mora u svemu odražavati političku i ukupnu stvarnost Crne Gore, na čijem je razvoju ostavio najdublje tragove. Posmatrane iz daljine, pojedinosti blede. Protekle dve decenije su, u prvoj etapi, proizvele žrtve ratova, pljačke, neposrednog i mentalnog nasilja. Vreme koje je usledilo ostavilo je žrtve tranzicije, sopstvenih i društvenih ograničenja, nepravdi I pravne nejednakosti. Ali se neposredno saosećanje, kad je iskreno, obično završava na neposrednom

doživljaju, u svome, ličnom krugu. Zato će ovaj osvrt ostati sasvim površan.

Za političku Srbiju koja zastupa demokratske i evropske vrednosti, Đukanovićevo povlačenje iz Vlade je gubitak važnog oslonca koji podrazumeva ogromno iskustvo, i prošlost saradnje koja je 2000. dovela po pada beogradskog režima. Đukanovićeva podrška bila je, tada, odlučujuća. Upravo zato je, u najboljem slučaju, javno prećutkuju svi koji su na smeni vlasti lično profitirali.

Ako se profil svake ličnosti najpreciznije razaznaje na njenim antipodima, lideri koji su Srbiju i Crnu Goru postavili na uzlaznu putanju do evropske civilizacije, Zoran Đinđić i Milo Đukanović imali su zajedničke, identične protivnike: u zločinačkom režimu, koji je svoj opstanak vezao za Koštunicu, haške optuženike, tajkune i crnogorsku opoziciju, u organizovanom kriminalu, medijima, inteligenciji i crkvi.

Najodvratnije komentare, koji Đukanovićevo povlačenje povezuju sa aktuelnim aferama u regionu, izrekli su nekadašnji kolumnisti Identiteta i ostalih medija pod kontrolom Zemunskog klana, provincijalni analitičari i mafijaški plaćenici u NIN-u, Politici i ostalim kvazigrađanskim glasilima, teoretičari „trećeg metka“ koji su Đinđićevu likvidaciju dovodili u vezu s njegovim prijateljima, i medijske bande beogradskih kabineta.

Crna Gora je za samo četiri godi ne, od studije izvodljivosti, stigla do kandidature i početka pregovora sa EU. Osamostaljenje i priznanje nezavisnosti Kosova bile su dve snažne, bolne i racionalne poruke Srbiji, da napusti i ona svoja lažna uverenja i izgradi novu, zajedničku budućnost, ponovo lišenu svih važnih međusobnih granica, sa svojim susedima, kojima je najbliža, i kojima je najpotrebnija, i koji su za nju u svakom smislu važniji od prošlosti i budućnosti koje ne postoje, koje je vezala za svoje mitove o Kosovu, Rusiji i Kraljeviću Marku.

Iskorak Crne Gore za Srbiju je podsećanje da je uzrok njenog zaostajanja napuštanje političkog partnerstva čije je gašenje bilo jedan od važnih povoda atentata na premijera Đinđića.

Đukanović je velikodušno, i uz ogromne rizike, davao nekadašnjoj opoziciji protiv Miloševića pomoć i utočište. Oni koji su se, nakon 2000, u Srbiji smenjivali na vlasti, Đinđića su izolovali, kriminalizovali, izdali, prepustili ga njegovoj sudbini, a potom ga, prema potrebi, blatili i uzdizali. Isto su, zapravo, činili i sa Đukanovićem, i sa svima u Crnoj Gori koji bliskost sa Srbijom posmatraju u ravni usvajanja evropskih vrednosti, namesto očuvanja najgorih političkih osobina, zaostalosti i primitivizma. Evropski uspeh Crne Gore, ne zanemarujući evropske kritike i primedbe, za Srbiju je opomena u kojoj je meri zanemarila svoje najvažnije poslove. Da se zaglibila, usmrdela, u svome lopovskom, korupcionaškom konsenzusu. Da je najplemenitije i najpodlije ideje, bez razlike, kupovala i prodavala na buvljoj pijaci svoje političke svakodnevice. Da je dopustila da koalicija ratnih i antiratnih profitera zatvori ono njeno kretanje u budućnost koje bi se zasnivalo i na potrebi odbacivanja najnovije prošlosti.

Đukanović je u Crnoj Gori stvorio i novu srpsku i novu crnogorsku naciju. Podržao je i novu srpsku i novu crnogorsku crkvu. Izbacio je JNA i dinar, ubacio evro i NATO. Dopustio uređenje crnogorskog jezika u varijanti kojom se on sam ne služi. Tolerisao sve ovdašnje paradokse, puštajući da se sami stišavaju, da jedni druge obesmisle. Očuvao je jedini stvaran etnički pluralizam. Crna Gora je poslednja Jugoslavija, ali je Đukanović ipak ustuknuo pred izvesnošću da će postati novi, mali, doživotni Tito. Jedini je, u dugom vremenskom trajanju, bio uporan u posredovanju, u očuvanju uzajamnih veza zavađenih jugoslovenskih nacija. Ostvarenjem ideja za koje je imao manjinsku podršku, ili ih je čuvao bez obzira na sve pritiske, potvrdio je značaj političkog liderstva čija se vrednost u Srbiji podvodi populizmu, mešetarenju

i laži.

Opsena su i ovi blagdani, ako ne dopuštaju da se u svakom trenutku  razmišlja o dobru onih koji će za nama doći.

* autor je redovni profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu)

** naslov FBD