PREDSTAVA & JEDNAČINA SA VIŠE NEPOZNATIH, A SVE U ŽUTOM

PEŠČANIK, internet portal, Beograd, Srbija, 21. decembra 2010.

Demokratska stranka je u subotu izvela još jedan loš (amaterski) performans pod nazivom Izborna skupština. Taj performas je pokazao da zemlja u kojoj neprikosnoveno vlada ovakva stranka, i po svemu sudeći će vladati još mnogo godina, ima mnogo razloga za strah.

Svi ekonomski, socijalni, obrazovni, zdravstveni, demografski… pokazatelji na kraju 2010. su suviše dramatični da bismo posle subotnje “svetkovine demokratije”, kako je skupštinu DS-a ocenio Božidar Đelić, sebi mogli da dozvolimo cinizam i zbijanje šala. Ove veštine su jedno vreme bile korisne u odbrani od loših vesti, ali vremenom smo se umorili, vesti su postale suvišne grozne i mučne, i cinizam i humor više nikome ne pomažu.

Prvo, sasvim je neumesno da u zemlji u kojoj skoro tri četvrtine građana najmanje poverenja od svih institucija ima upravo u političke stranke i smatra ih najkorumpiranijim delom društva, vladajuća partija od svoje skupštine pravi svečanu priredbu na kojoj vođa hora beogradskih dečaka sat vremena publici peva spisak svojih državničkih želja, povremeno razbijajući monotoniju šalama na račun svoje povređene noge, nadajući se da je i to dokaz njegove odanosti “Dinđićevom putu”. Izreka jednog od zapadnih državnika da su političke stranke zavera protiv ostatka naroda, u Srbiji je opšteprihvaćena teorija koja je, u velikoj meri zahvaljujući i DS-u, dovela do toga da, kao i u Rusiji, sve veći broj građana dovodi u pitanje domokratiju kao dobar i poželjan sistem upravljanja državom. CESID-ovo istraživanje uoči poslednjih predsedničkih izbora pokazalo je da među Tadićevim pristalicama ima više od 50 odsto ljudi koji su ili izričito antievropski orjentisani ili su im osećanja povodom EU “mešovita”. Opravdano je verovati da bi rezultati sada bili još gori, i to u trenutku kada Tadić i DS najavljuju juriš na EU, kao da se radi o nekom kratkoročnom herojskom gestu, a ne o mukotrpnom, pedantnom i dugogodišnjem svakodnevnom radu hiljada državnih činovnika. Ova skupština DS-a pokazala je da će taj posao biti nedostižan intelektualni i stručni poduhvat za većinu partijskih drugova.

Krah pompezno najavljivanog elektronskog sistema glasanja na skupštini demokrata nije samo još jedna od uobičajenih sramota kojima prisustvujemo skoro svakoga dana. On je pokazatelj nekoliko stvari: da su prošla vremena kada su demokrati mogli da se hvale da u odnosu na druge stranke imaju za svako mesto desetine kompetentnih ljudi, da su oni stranka koja uspešno modernizuje Srbiju i najzad, da će, kada bude doneta čvrsta politička odluka da Srbija krene u evropske integracije, sve ostalo doći samo po sebi. Slom elektronskog sistema glasanja, koji je valjda trebalo da zaseni prostotu, pokazao je svu bedu parijske države koju su demokrati tako temeljno gradili sa raznim koalicionim partnerima. Time je u subotu na najplastičniji način i samom Tadiću demonstrirano šta znači kada za stručne poslove angažuješ amatere čija je jedina vrednost skoro militantni slugeranjski duh. Sa proevropskom strankom čiji najstručniji kadrovi znaju manje od studenata druge godine Elektrotehničkog fakulteta, ne mogu se prebrojati ni glasovi u Sava centru, a kamoli graditi evropska Srbija. Zbog pada elektronskog sistema za glasanje, Tadić je morao da demantuje glasine da su izbori bili neregularni i da potvrdi da Jeremiću niko nije ukrao glasove.

Bez obzira na ranije sumnjive izbore u DS-u, i na činjenicu da je ta stranka zajedno sa Koštunicom po svemu sudeći lažirala rezultate referenduma za novi ustav, malo ko veruje u krađu glasova na ovoj izbornoj skupštini. Ali to ne znači da su izbori u DS-u bili regularni. U zemlji u kojoj su slobodni izbori vekovima bili samo eksces, a koja nastoji da to konačno postane normalna stvar, svaki izbori koji ne predviđaju protivkandidata se mogu smatrati neregularnim. Svaki politički pismeniji građanim zna koliko su važni unutarparijski izbori u vladajućoj stranci, jer će oni imati reperkusije i na njegov život. To zna i svaki Kinez, kada sa zebnjom gleda koji drug sedi pored kog druga na kongresu CK KP Kine. Bez slobodnih izbora i protivkandidata, raspored sedenja je jedini signal koji radniku u baraci u Šangaju stiže sa oboda te crne rupe.

Ko je imao živaca, čitao je signale rasporeda sedenja u Sava centru: Tadić je bio uokviren Đinđićevom udovicom i Dragoljubom Mićunovićem poručujući nam time da je on nastavljač tekovina DS-a. Blizu mu je sedela i Vida Ognjenović, kao dokaz intelektualne i femninističke orijentacije stranke, mada je za potpredsednicu ipak izabrana Jelena Trivan uz koju ne stoji nijedan od ovih atributa – drugog se odrekla dobrovoljno rekavši da se za potpredsedničko mesto borila muški i muški pobedila. Blizu je sedeo i Bojan Pajtić, da se Vojvođanima pokaže da su demokrati odani autonomiji, ali ne baš sada, što i sam Pajtić razume i moli da se ne istope vojvođanski glasovi zahvaljujući kojima je Tadić postao predsednik države. Srbija je južno od naplatne rampe kod Bubanj potoka uvek više volela srpske domaćine u liku Koštunice, Nikolića, Palme i Velimira Ilića.

Najzad, sve oči su bile uprte u stolicu rezigniranog Vuka Jeremića, koji je ubedljivo izgubio u trci za potpredsedničko mesto. Stolica je bila daleko od prestola, šef ga je nezaštićenog ostavio na ledini. Već su u urbanu legendu ušle priče o tome da demokrati Jermića smatraju uljezom koga je šef doveo niotkuda i postavio na mesto ministra. Ipak, skoro 1000 dobijenih glasova od ukupno 2744 govori da mnogi demokrati možda ne vole Jeremića, ali im je srcu mila njegova krešteća nacionalnu retorika i sumanuto shvatanje međunarodne politike. Prvi put sam se ozbiljnije unervozila od Vuka Jeremića kada je, u ono zlatno doba srpske diplomatije kada je Vuk Drašković bio ministar spoljnjih poslova, a Jeremić samo predsednikov savetnik za isti posao, nastao sukob između njih dvojice zbog prodaje oružja Azerbejdžanu. Drašković se tada usprotivio našem izvozu oružja u Baku, tvrdeći da UN svojim članicama zabranjuju izvoz oružja u ovu zemlju, a kreativni tumač pravila UN-a, Jeremić, saopštio nam je da je to samo preporuka koja nema obavezujući karakter. Koliko li je od tada vode proteklo pored Sava centra, kada u vreme ministrovanja Jeremića u Tašmajdanskom parku dižemo spomenik azerbejdžanskom diktatoru Alijevu. A koliko oružja prodajemo ovom našem dalekom savezniku, zna sam potpredsednik DS-a, ministar vojni i uspešni državni trgovac oružjem, Dragan Šutanovac.

Iz jednačine, u kojoj je jedna od poznatih da je Jeremić posle Tadića među građanima ubedljivo najpopularniji demokrata, a druga da je ubedljivo izgubio na partijskim izborima, u pristojnoj demokratiji nikako ne bi mogao da proistekne rezultat da se ništa ne menja, tj. da on i dalje ostane ministar spoljnjih poslova, naročito posle javno priznatog poraza politike koju personifikuje. Da je Tadić toliko siguran u svoju poziciju neprikosnovenog šefa svega i da poseduje elementarnu političku kulturu, morao bi svom dojučerašnjem miljeniku da pošalje svilen gajtan ili makar ono što Amerikanci zovu “zlatni padobran” – to su one višemilionske otpremnine menadžerima koji odlaze iz firmi pošto su ih upropastili. Gazde ne žele da priznaju i svoj neuspeh i time uplaše akcionare, pa menadžere podmićuju da bi otišli iz “ličnih razloga”. I menadžer Srbije ne želi, uprkos još jednoj jasnoj poruci svoje stranke, da akcionarima, odnosno građanima Srbije, otpuštajući Jeremića prizna poraz svoje dosadašnje spoljnje politike koje se u odrekao za nekoliko kratkih letnjih noći.

Jeremićev pristalica Gojko Tešić iskoristio je priliku da na skupštini poruči da je za stranku veoma loše to što ima malo delegata koji imaju hrabrosti da izađu na govornicu i nešto glasno kažu. Izgledaće kao da je skup režiran – rekao je Tešić glasno ono što je svaki delegat mislio u sebi. Izgleda da je naknadno i samom Tadiću bilo neprijatno zbog prerežiranosti skupa, pa je obećao da će naredni izbori biti demokratičniji. Međutim, najgore je to što ovogodišnja skupština vladajuće stranke nije bila toliko izrežirana, koliko su sami delegati shvatili da je najkorisnije držati jezik za zubima, makar dok se iz ustava ne ukloni blanko ostavka i dok se još uvek može nekažnjivo krasti, reketirati, korumpirati...

U prvom redu, a naročito na sedištima do Tadićeve stolice bilo je malo ministara koji su odgajani u Demokratskoj stranci. Svoje najbliže saradnike: Cvetkovića, Jeremića, većinu ministara i savetnika, Tadić je doveo van stranke pokazujući time da u sopstvenu stranku nema poverenja i da joj ništa ne duguje. On vlast osvaja sam, sa svojim marketinškim i ostalim gimnazijskim drugovima. Boris Tadić je i na ovoj skupštini pokazao da mu je stranka potrebna koliko i Putinu Jedinstvena Rusija, kao maska za sve ličniji sistem vladanja i kao mašinerija koja se uključi uoči izbora. Posle pobede se podeli plen i čeka sledeći zov sa Andrićevog venca kome svi duguju sve, od direktorskih mesta u gradskim komunalnim službama do mesta u Vrhovnom savetu sudstva.

Ova “žuta“ zaverenička grupa i većina njenih koalicionih partnera raznih boja mogu da budu mirni, jer opozicija je još bednija, nepismenija i nesposobnija, civilni sektor se raspao, a predstavnici EU su u najnovijem Tadiću pronašli konstruktivnog partnera koji odlično reaguje na pritisak. Odsustvo bilo kakvih kozistentnih uverenja ga čini čovekom od gume, sa kojim je moguće dugo i nežno partnerstvo. Uostalom, Evropljani neće živeti u Srbiji i zašto bi onda rizikovali sa podrškom bilo kome drugom iz Beograda, kada svi izgledaju kao gori Tadić. A kada kucne čas, oni uvek mogu da kao uslov za dobijanje kandidature za članstvo u EU, kao u slučaju Crne Gore, zatraže ostavku iz ličnih razloga dugogodišnjeg vladara koji je zemlju nekako dovukao pred zidine Brisela, ali koji sada predstavlja prepreku da se u grad uđe i postane ravnopravni član polisa.

Milo Đukanović če ovih dana podneti ostavku i otvoriti prostor svojoj zemlji i svojoj stranci za neke druge ljude i ideje. Ako je tačno da to čini pod pritiskom iz Brisela, onda je moguće da će i kod nas, kao i kod naših crnogorskih rođaka, Evropa biti ne samo faktor bezbednosti, finansijske pomoći, nego i jedini mogući garant unutarpartijske demokratije, a time i jedina konstruktivna opoziciona poslanička grupa u parlamentu, koja doduše ne sedi sve vreme u poslaničkim klupama.

Boris Tadić se na ovoj skupštini predstavio i kao nastavljač dela Ljube Davidovića. Bila bi velika dobit za Srbiju ako se Tadić potrudio da pročita makar deo biografije prvog predsednika Demokratske stranke, koji je samo tri godine posle osnivanja partije, 1922. otišao u Zagreb, protiv volje svojih nabližih saradnika, jer je verovao da je iskren sporazum sa Hrvatima uslov opstanka državne zajednice. Ni cepanje stranke koju je osnovao nije mu bila prevelika žrtva za taj cilj.

Šef moderne Demokratske stranke, sa nezainteresovanošću i dosadom gleda svoje ministre koji – u trenutku kada Srbija mora pod hitno da poveća broj obrazovanih ljudi, koji će biti u stanju da naprave nešto korisnije od tržnog centra i ekspoziture banke – budžet pune povećanjem poreza na računare, smanjenjem broja studenata koje finansira država i ukidanjem stipendija najboljim doktorantima.

Šef prve Demokratske stranke, Ljuba Davidović je 1915. kao ministar prosvete, u vreme sloma Srbije i povlačenja preko Albanije, upućivao učenike i studente na školovanje u Francusku i Englesku, jer je znao da će opustošenoj Srbiji posle rata ta deca zatrebati. Svog jedinog sina je poslao u rov iz koga ovaj nikada nije izašao.

Druga su vremena, od šefova stranaka, pa ni od DS-a, ne očekuje se prinošenje ličnih žrtava, ali imamo pravo da odbijemo da se na lomaču penjemo sami i to ponosno pevajući Bože pravde i mašući žutim balonima. (Svetlana Lukić)

* naslov FBD