JOŠ JEDNA STRAĆENA DECENIJA I NOVI GUBITAK  NADE

POLITIKA, Beograd, Srbija, 14. decembra 2010.

Vlast iz prve decenije domaće tranzicije iz omrznutog socijalizma u mili nam kapitalizam (1990–2000) donela je nacionalizam i svekoliku mržnju prema drugima, ratove, sankcije, nasilje na svakom koraku, decivilizaciju svake vrste... Vlast iz druge decenije tranzicije (2000–2010) iz omrznutog socijalizma i omrznute autokratije u mili nam kapitalizam, uspostavila je višepartijski partokratski sistem i obavila rasprodaju naše (državne) imovine, po opštem uverenju, na koruptivan način. Čak nije ni korupcija, gotovo po opštem uverenju građana, bila je to pljačka.

Dva puta u toku poslednjih dvadeset godina imali smo dva velika uzleta narodne nade i dva velika pada. Tako je bilo na početku, tokom i na kraju prve decenije naše tranzicije. A pošto škola nije naučena, kao da se ta decenija delom ponavlja i u ovoj koja je na izmaku. I tu nema nikakvog mesta za asocijacije na farsični karakter istorijskih događaja koji se ponavljaju. Kod nas nema farse, a kako to drugima izgleda, to je njihova stvar.

U jednom istraživanju koje sam sa kolegama radio krajem 1999. godine, našli smo da su za dve trećine građana karakteristična negativna raspoloženja, a da među njima dominiraju strah, strepnja i razočaranost. Među trećinom pozitivnih raspoloženja izdvajala se nada. Godinu dana kasnije, a dve sedmice pre izbora za republičku skupštinu (tačno pre 10 godina), u istraživanju Centra za proučavanje alternativa, našli smo „postoktobarsku sliku”: tri četvrtine građana bilo je u raspoloženjima pozitivne energije, najčešće su u pitanju bili vera da će uskoro sve da se promeni, nada i optimizam. Na drugoj strani, svaki četvrti ispitanik bio je u znaku negativnih raspoloženja, najčešće su to bili zabrinutost i strah.

Pre nekoliko meseci, 10 godine posle pomenutog istraživanja, našli smo da je raspoloženje pola-pola. Među pozitivnim raspoloženjima najčešće se navodi vera da će uskoro biti bolje, nada i optimizam. Postotak građana čija su raspoloženja obeležena nadom opao je za 10 godina sa 23 na 19 odsto, a ona obeležena verom da će biti bolje sa 41 na 24 odsto. Broj pozitivno raspoloženih građana opao je sa tri četvrtine na polovinu. No, ova polovina je znatno veća od one dve trećine građana koji su godinu dana pre oktobarskih promena 2000. svoje raspoloženje slikali crnim bojama. U sadašnjoj slici, pak, pored mnogih crnih tonova nalazimo i nimalo ružičastu ocenu dometa „oktobarskih promena”. Naime, prvi put posle deset godina, domet oktobarskih promena je loše ocenjen. Dominira ocena o odsustvu promene, gotovo 38 odsto građana kaže da je sve ostalo isto, 28 odsto tvrdi da je to početak propadanja Srbije, a tek 16 odsto „oktobar” vidi kao početak demokratskih promena.

Pre 10 godina našli smo da je 54 odsto ispitanika smatralo da će nova vlast u odnosu na onu prethodnu „biti mnogo otpornija prema mitu i korupciji”, građani su tada hteli (71 odsto) da državnim funkcionerima zabrane članstvo u upravnim odborima, a 64 odsto je htelo da oni zamrznu svoje funkcije u strankama... Da pomenem da je tada daleko najcenjenija politička ličnost bio Vojislav Koštunica – za 59 odsto ispitanika; šest odsto je navelo Zorana Đinđića, četiri odsto Slobodana Miloševića, a po dva odsto Vuka Draškovića, Mlađana Dinkića i Vojislava Šešelja. Radom Koštunice bilo je u decembru 2000. zadovoljno 86 odsto građana, a nezadovoljno tek četiri odsto.

Tada, pre 10 godina, u interpretaciji nalaza pomenutog istraživanja smo zapisali: „Gotovo opšte poverenje u Koštunicu, zadovoljstvo građana njegovim radom u ’prvih 100 dana’, stavljanje Koštunice na prvo mesto svih rang-lista na kojima se meri ugled i javno delovanje – to je ono što Milošević nije imao ni u svojim najsjajnijim danima /../. Gledano po visini rejtinga, to je gotovo kao onaj oreol u kojem smo onomad videli Tita, ili na visini sjaja nimbusa koji je u Hrvata do juče imao Tuđman. /.../ Nadajmo se da je baš tako, jer u pitanju je opasna stvar – i za onoga koji je tako visoko podignut i za one koji su ga tako visoko podigli; dakle i za vođu i za sledbenike”.

Danas, posle 10 godina, vidimo gde su lideri iz 2000. godine, vidimo i gde su građani; znamo šta se desilo sa „ugovorom sa narodom”, znamo kako živimo, znamo šta je bilo sa našim, zahtevima, željama, nadama... U odgovoru na pitanje: Šta je danas ostalo od onog silnog socijalnog kapitala iz dvehiljadite godine treba pomenuti i podatak iz nedavnog istraživanja, tek petina građana među onima koji vladaju Srbijom prepoznaje legalnu vlast: skupštinu, vladu, predsednika republike. No, i njihov legitimitet je pod sumnjom, u predsednika republike poverenje ima svaki treći-četvrti građanin, u vladu svaki peti, a u Skupštinu Srbije svaki sedmi. ( Srećko Mihailović )

* naslov FBD