SRBIJA I NATO: NOVI POZIV I STARI ODGOVORI

POLITIKA, Beograd, Srbija, 13. decembra 2010.

Iako iz vlasti uporno ponavljaju da NATO nije tema kojom bi trenutno trebalo da se bavimo, ne prođe ni mesec dana a da ne iskrsne neki povod za diskusiju o (ne)poželjnosti učlanjenja u ovaj vojni savez.

Nijedna politička tema u srpskoj javnosti ne izaziva toliko sporenja među partijama i toliko jedinstvo među građanima kao što je to odnos Srbije prema NATO-u i eventualno učlanjenje u ovaj savez. Iako iz vlasti uporno ponavljaju da Nato nije tema kojom bi trenutno trebalo da se bavimo, ne prođe ni mesec dana a da ne iskrsne neki povod za diskusiju o (ne)poželjnosti učlanjenja u ovaj vojni savez. Najnoviji povod su Deklaracija usvojena na nedavno održanom samitu NATO-a u Lisabonu, u kojoj se, između ostalog, Srbija podržava zbog „izražene opredeljenosti vlade za evroatlantske integracije i jačanje saradnje između NATO-a i Srbije”, i rasprava u Skupštini Srbije o ukidanju vojnog roka.

Predsednik Srbije Boris Tadić više puta je naglasio da o ovome pitanju ipak moraju svoju reč da daju građani.

Za sada, kako istraživanja pokazuju, nema dileme kako bi se građani Srbije izjasnili. Većina njih, čak oko 70 odsto, protivi se ulasku u ovu alijansu.

Jedan od glavnih argumenata zagovornika pristupanja Srbije alijansi jeste da Beograd ne može ostati „crna rupa” Evrope i usamljeno ostrvo okruženo članicama NATO-a. Sam ministar odbrane Dragan Šutanovac je nedavno u jednom razgovoru, na pitanje da li je prirodno da Srbija uđe u NATO, rekao da misli da je „neprirodno da se Srbija izoluje u bilo kom smislu – bezbednosnom, političkom ili ekonomskom”. On smatra i da, kada je reč o referendumu za ulazak u NATO, o „strateški važnim pitanjima ne možemo da odlučujemo u atmosferi opšte hajke ispunjene emocijama jer da je „Vuk Karadžić išao na referendum o pravopisu, mi danas ne bismo imali moderno pismo”.

Predsednik Atlantskog saveta Srbije Vladan Živulović slaže se s ministrom Šutanovcem. On ističe da i pored dobrih odnosa sa zemljama u regionu, Srbija ne može da ostane neutralna.

„Odavno su podeljene karte ko je neutralan, a ko nije. Za neutralnost je potrebno i međunarodno priznanje i ekonomski položaj koji to omogućava, a mi nemamo ekonomske snage za to i zato je priča o neutralnosti farsa”, smatra Živulović.

Srbiji, pak, od nekih eksperata iz sveta stižu upozorenja da bi trebalo da dobro razmisli pre konačne odluke. Na nedavno održanom okruglom stolu posvećenom budućnosti NATO-a i poziciji koju Srbija treba da zauzme, Džulijan Harston, bivši šef Kancelarije UN u Srbiji, pokazujući razumevanje za „zaostavštinu” bombardovanja NATO-a 1999. godine i činjenicu da Srbija nikada nije bila član nijedne vojne alijanse, pozvao je Beograd da izvuče maksimum iz programa Partnerstvo za mir i sačeka da vidi kako će se NATO dalje razvijati. Slično razmišlja i Stiven Mejer, bivši šef CIA za Balkan, koji kaže da lično ne razume šta bi Srbija dobila ulaskom u NATO. Prema njegovoj oceni, NATO je organizacija u mirovanju koja postoji samo zato što SAD tako žele, a EU je zajednica koja je očigledno finansijski obogaljena, koja ne zna šta želi, ni kolika hoće da bude. „Te su organizacije pre deset godina bile važne za razvoj regiona, ali danas nije tako. Srbija treba dobro da razmisli u kakvom savezu želi da bude s takvim organizacijama. Ali, nažalost, svi vaši političari se priklanjaju Zapadu, što Vašington i Brisel naširoko koriste”, zaključuje Mejer.

Zamenik predsednika Upravnog odbora Centra za civilno-vojne odnose Milorad Timotić kaže da u argumentu da smo okruženi članicama i kandidatima za NATO ima dosta racionalnosti, ali argument „ako su svi drugi moramo i mi” nema apsolutnu važnost.

„Učlanjenje u NATO nije za Srbiju pitanje biti il’ ne biti.

Na stranu činjenica da ovaj narod sada ima znatno urgentnijih i težih pitanja koja treba rešavati. Ulazak u NATO ne mora neminovno biti jedina alternativa našem vojnopolitičkom opredeljenju. Bezbednost zemlje može se ostvariti bilo učlanjenjem u neki širi vojni savez ili sklapanjem odbrambenih ugovora sa pojedinim stranim zemljama”, smatra Timotić uz opasku da je i činjenica da nikada u modernoj istoriji Evrope nijedan vojni savez nije okupljao toliko evropskih i prekoatlantskih država kao što je to slučaj s NATO-om što daje određenu težinu članstvu u ovoj organizaciji.

Kritičari i zagovornici NATO puta Srbije lome koplja i oko moguće reakcije Rusije ukoliko bi se Srbija priklonila alijansi i koliko je za učlanjenje Srbije u EU bitno savezništvo s NATO-om. Prema Živulovićevim rečima, iz argumenata koje navode protivnici NATO-a vidi se da su oni „jasno povezani s Rusijom”.

„Oni smatraju da će Rusija biti uvređena i da neće više pružati pomoć Srbiji u pravednoj borbi da očuva teritoriju Kosova. Tu postoji ogroman nedostatak analize ruskog položaja. Kao prvo, oni su u vreme nestanka SSSR-a izgubili mnogo veću teritoriju nego što smo mi izgubili i nisu se tome suprotstavljali već su odredili jednu potpuno drugačiju strategiju. Rusi imaju mnogo više svojih strateških i geopolitičkih problema. NATO im je sada na samoj granici”, objašnjava Živulović.

Timotić, međutim, smatra da bi, uz negativno raspoloženje javnog mnjenja, upravo odnos s Rusijom mogao biti jedna od glavnih prepreka za učlanjenje Srbije u NATO:

„Ako u srpskoj spoljnopolitičkoj orijentaciji postoji ma kakav zajednički imenitelj tokom poslednja dva veka, to je prijateljstvo i saradnja s Rusijom i ruska pomoć u kritičnim trenucima stvaranja srpske države. Srbija je uvek bila zahvalna Rusiji za pomoć, nikad se nije svrstala ni u kakav savez s njenim protivnicima, pa bi učlanjenje u NATO, ako je Rusija protiv toga, bilo prvi put da se Srbija uključuje u neku vojnopolitičku organizaciju čiji stav prema Rusiji nije uvek prijateljski”, zaključuje Timotić. (Jelena Cerovina)

* naslov FBD