PODELA KOSOVA: PRIČA O TABU TEMI

POLITIKA, Beograd, Srbija, 12. decembra 2010.

Priča o podeli Kosova i Metohije jedna je od tema koju niko posle Dobrice Ćosića, ni od domaćih niti od stranih zvaničnika, nikada javno nije predložio kao zvanično moguće rešenje, ali ona se godinama, s vremena na vreme, pojavljivala kao tema za razmišljanje iz „nezvaničnih diplomatskih krugova”.

Priča o podeli kao rešenju dospela je poslednji put u javnost u maju ove godine, kada je američki stručnjak za bezbednost Nikolas Gvozdev na veb-sajtu „Forin afersa” zagovarao tu ideju. On je uoči donošenja mišljenja Međunarodnog suda pravde o nezavisnosti Kosova razmatrao ovu ideju, navodeći primer Lateranskog sporazuma između Vatikana i Italije. Međutim, Gvozdev je u intervjuu za „Politiku” pre mesec dana rekao da je posle mišljenja MSP-aova ideja veoma oštro odbačena u američkoj administraciji.

Još jedan istaknuti učesnik rasprave o Kosovu Morton Abramovic govorio je ove godine o podeli – ali kao o katastrofi za Balkan. Bivši ambasador Predrag Simić kaže za „Politiku” da je Abramovic prilikom posete Beogradu u junu ove godine takođe o tome razgovarao i da je kasnije objavio i tekst na tu temu tvrdeći da je inspirisan idejama iz srpskih krugova. „Međutim, ja to nisam mogao da proverim”, kaže Simić.

Potpredsednik vlade Ivica Dačić letos je za „Politiku” ilustrativno opisao da ideju o podeli Kosova „nijedan državni organ, pa ni političar, nikada nije javno izneo: to je jednostavno tabu tema”.

„Vikiliks” je, međutim, objavio depešu u kojoj se navodi da je savetnik predsednika Srbije za spoljnu politiku Jovan Ratković u razgovoru sa savetnicom Ketrin Ešton „izneo scenario koji bi vodio podeli Kosova”, kao i da je američkoj ambasadorki u Beogradu Meri Vorlik rekao da „Srbi na severu Kosova nikada neće prihvatiti vlast Albanaca”.

Posle mišljenja MSP-a uticajna lobistička Međunarodna krizna grupa (MKG) u avgustu je izašla sa izveštajem o Kosovu u kome je iznela i tri predloga za rešavanje statusa severa Kosova.

Prva varijanta je podrazumevala rešenje iz Ahtisarijevog predloga o severu, koji mu daje široku autonomiju. Druga varijanta: „Ahtisari plus” zasniva se na činjenici da je „Priština shvatila da sever već ima poseban status”, pa daje još neke nadležnosti srpskim institucijama, ali u okviru nezavisne države.

Treća varijanta, koju MKG predstavlja kao varijantu kojoj je Beograd najskloniji – jeste podela. Krizna grupa konstatuje da su u Beogradu „osetljivi na loš imidž reči podela, pa umesto toga koriste sintagmu ’interno prilagođavanje administrativne granice koje vodi novoj spoljnoj granici’”.

Tu, međutim, ova nevladina organizacija, čiji je uticajni član i osnivač upravo Morton Abramovic, konstatuje da, „pošto Priština nije za podelu svoje teritorije, Beograd počinje da razmišlja, mada još ne saopštava javno, o razmeni većeg dela preševske doline za sever Kosova”. Pozivajući se na neimenovane razgovore sa srpskim zvaničnicima MKG navodi da je za Srbiju „crvena linija” u preševskoj dolini novoizgrađena vojna baza „Jug” u Cepotini, južno od Bujanovca, autoput za Solun koji prolazi kroz Preševo i Bujanovac i opština Medveđa.

Iako je MKG uporno „vrteo priču” o razmeni teritorija, ovu mogućnost u srpskim medijima niko od zvaničnika, pa ni analitičari, nisu uzimali u obzir.

O podeli Kosova kao mogućem rešenju do novinara su curele informacije i u vreme pregovora u Beču, ali ih niko nije potvrdio. Izjava predsednice Koordinacionog centra za KiM Sande Rašković Ivić 2006. godine da bi podela Kosova mogla da bude jedna od opcija, uzburkala je javnost, a onda je ona objasnila da je to njen lični stav.

Kada se koalicija između Tadića i Vojislava Koštunice raspala upravo zbog politike prema Kosovu, u martu 2008. usledile su optužbe preko medija o tome ko je za podelu, a ko ne. Posle obelodanjivanja plana tadašnjeg ministra za KiM Slobodana Samardžića o „funkcionalnom razdvajanju Srba i Albanaca”, predsednik Tadić je ocenio da je „nastupio opasan politički momenat jer je bez ikakve prethodne diskusije u vladi i institucijama sistema, Samardžić izneo ideju o funkcionalnom razdvajanju srpskog i albanskog naroda, kroz plan predložen Unmiku, što de fakto vodi podeli Kosova”. Samardžić je demantovao da se ikada zalagao za podelu, ocenio da mu Tadić „podmeće” takav stav, kao i da ne razume o čemu se u planu radi.

Predrag Simić objašnjava da su podeli Kosova uvek na putu stajale dve stvari: „Prva je situacija na terenu, jer su Srbi teritorijalno kompaktni samo na severu, dok dve trećine Srba živi južno od Ibra. Zbog toga se na takvu opciju gledalo uvek sa priličnom skepsom”.

Druga prepreka da podela Kosova nikada nije ozbiljno razmatrana kao rešenje je strah Amerikanaca da bi se posledice takvog scenarija pogubno odrazile na BiH i Makedoniju, što bi moglo da izazove opštu prekompoziciju balkanskih granica. Simić naglašava da „američka administracija prema tome ima veoma negativan stav, strahujući da ne dođe do raspakivanja Dejtona i Ahtisarijevog sporazuma”. (Biljana Mitrinović)

UOKVIRENO

SAD žele da zadrže vodeću ulogu na Balkanu

Željom da zadrže vodeću ulogu na Balkanu i superiornost nad Evropljanima Predrag Simić objašnjava navode iz depeše američkih službenika koju izražavaju strah da bi EU mogla da „podlegne pritisku Srbije i pristane na podelu Kosova, što bi onda moglo da izazove etničko nasilje”.

„Ali, koliko je meni poznato, u Evropi se zvanično i javno nigde nije raspravljalo o podeli, čak ni u zatvorenim krugovima, ali se o toj temi dosta javno raspravlja u američkim krugovima”, zaključuje Simić.

* naslov FBD