UVOD  U REZULTATE ISTRAŽIVANJA  O (ZLO)UPOTREBI ISTORIJE  KOD SRBA

NVO BEOGRADSKI CENTAR ZA LJUDSKA PRAVA, Beograd, Srbija, decembar 2010.

Onome ko je, kao ja, duže proboravio na ovim prostorima, predstava o istoriji sopstvenog naroda, Evrope i celoga sveta promenila se (ili su mu je promenili) nekoliko puta u toku života. Izmene i revizije kao da su se ubrzavale pa se slobodno može reći da je taj proces ispravljanja, brisanja i dodavanja u poslednjim godinama bio sve intenzivniji. Čak i neko ko se nije bavio prošlošću i nije mnogo mario za nju morao je da zaključi da istorija nije – kako se to neprekidno ponavlja – učiteljica života nego poslušno đače koje stalno mora dauči nove lekcije i da se koriguje u skladu s nekim „važnijim“ interesima, od kojihkao da su poslednji oni koji se tiču istinitosti i tačnosti. Moralo je da mu postane očigledno da za ideologiju, politiku i društvene i nacionalne interese istorija ne predstavlja nauku u kojoj se znanja i uviđanja samo produbljavaju i obogaćuju već da je to priča koja služi drugim svrhama, koja se stalno ponovo priča u skladu s interesima i namerama pripovedača, kao bajka narodu pred spavanje.

Ni to ne mora da bude posebno pronicljiv zaključak za one koji su malo više pratili rasprave o suštini i nameni istoriografije. Ja još uvek pamtim jedan skup UNESCO, kome sam prisustvovao kao vrlo mlad i neiskusan čovek, gde sam slušao predstavnika rumunske (Čaušeskuove) akademije nauka; on je – kao da iznosi opšte prihvaćenu istinu – govorio da su nastava istorije i upoznavanjegrađana s povešću nešto što ne zavisi ni od kakvog naučnog istraživanja već da je to oblik narodnog vaspitanja koji od stanovnika treba da stvori dobre nacionalnoi klasno svesne ljude. Zanimljivo je bilo da se takvim tvrdnjama, i pored toga što je tadašnji režim u Rumuniji važio za izolovan i čudan, čak i među zemljama„realnog socijalizma“, malo ko suprotstavljao. Očigledno je bilo da su svi verovali da istorija, mada možda nauka, ima neku posebno važnu političku i nacionalnumisiju i da je možda ne treba ostaviti u rukama istoričara, kao što rat ne treba prepuštati generalima.

Ovo verovatno objašnjava zašto je zvanična istorija uvek u neskladu sonim što pišu najugledniji istoričari i zašto se ona razlikuje od zemlje do zemlje,od naroda do naroda. Međutim, napori da se istorijsko sećanje izmeni, da se
njime manipuliše, bili su kod nas i u našem okruženju toliko upadljivi i na njihje potrošeno toliko truda i sredstava da je to svakome ko je svesno živeo moraloda bode oči i zasmeta. Doduše, nepoznavanje istorije u smislu običnog neznanjavrlo je rasprostranjeno: ni u jednoj zemlji većina ljudi ne zna za mnoge događajei ličnosti iz prošlosti sopstvenog i drugih naroda, kao što uostalom – na velikorazočarenje političara – ne zna ni ko im je predsednik vlade i ko su mu svi ministri.

Međutim, to neznanje po pravilu nije upadljivo usmereno i, za razliku oddoživljavanja tekućih događaja, ne menja se neprekidno, ako se uopšte o neznanju može govoriti kao o pojmu koji ima nekakvu sadržinu.

Na teritoriji bivše Jugoslavije je pak u poslednje dve decenije 20. veka počelačitava najezda „istorije“. Ona je pratila oružane sukobe devedesetih godina,ali ih je i svesrdno pripremala. Broj poznavalaca istine inflacijski je rastao. Svakastrana imala je svoju istorijsku istinu, novu istinu ili novootkrivenu staru istinu, inametala ju je – ako treba i silom. U našem regionu kao da se sadašnjost stopila sprošlošću, pa čak i onom dalekom, i kao da su se prirodne promene u odnosu na viđenje tekućih događaja počele da prenose i na prošla zbivanja pa su se i predstaveo istoriji, naročito one zvanične, rapidno menjale. Iz toga se moralo zaključiti da postoje napori, nesvesni ali naročito svesni, da se predstava o prošlosti promeni da bi poslužila nekom svetom cilju, važnijem od potrebe da se zna šta je bilo. Žrtva takvih promena postalo je i samo jezgro istorijskog znanja, ono za koje se pretpostavlja da ga građani znaju iz jednostavnog razloga što je osnovno obrazovanje obavezno a što dobar broj ljudi ide u školu i duže od osam godina.

S druge strane, obični ljudi prestali su da veruju svojim čulima i da odbijaju da prihvate nešto čemu su sami bili svedoci. Najekstremniji, najkomičniji ali i vrlo opasni bili su teoretičari zavere, antiistoričarska gerila koja oduvek sumnja u nauku i objektivna znanja a naročito prezire školovane ljude: ovi šarlatani u ratu, kao i psihopati, dočekuju svojih pet minuta.¹

Otkuda ova tema na programu Beogradskog centra za ljudska prava? Onje morao da jom se pozabavi zato što nepoznavanje istorije i pogrešne predstaveo prošlosti, pa i o onoj nedavnoj, utiču na ponašanje ljudi, naročito onda kada jeu pitanju odnos pripadnika jedne grupe prema ljudima iz drugih grupa, i onda kada su u pitanju ljudska prava, koja su po pravilu individualna i tiču se svakog čoveka. Uživanje ljudskih prava u stvarnoj praksi često zavisi od toga ko je taj drugi čovek, kojoj naciji pripada, koje je rase, čiji je državljanin, koju veru ispoveda(ili ju je nasledio od roditelja), koga je pola, kog je političkog uverenja, čiju ideologiju sledi, itd. Ovo je naročito upadljivo kada je reč o jednom od osnovnih načela primene i poštovanja ljudskih prava, a to je načelo jednakosti. Odricanje
jednakosti najčešće se i najzlobnije ispoljava kao diskriminacija, tj. kao postupanje prema ljudskim bićima koje nije uslovljeno njihovim individualnim osobinama, zaslugama, delima i nedelima, već poglavito time kojoj grupi pripadaju.
Individua se tada proganja, skučava, onemogućava ili pak favorizuje i nagrađuje samo na osnovu predstave o skupini kojoj pripada i ne ostavlja joj se nikakva mogućnost da se razvije, ispolji i živi punim životom. Svi smo svesni toga da je u poslednjim decenijama došlo do najbrutalnijih izliva diskriminatorskog ponašanja, koje je išlo i do teških zločina, ali isto tako znamo – ili bismo morali znati – da takvo ponašanje često nije bilo spontano već inspirisano s raznih viših, intelektualnih i autoritarnih mesta, s kojih se isto tako pravdalo i proglašavalo dozvoljenim i poželjnim.

Ovaj činilac koji ometa razvoj ljudskih prava i njihovo puno poštovanje nije smeo da ostane neispitan i nije se mogao prepustiti ličnim impresijama, stečenim s nedovoljno iskustva ili, što je još gore, posredno i pasivno, uglavnom preko medija koji su i sami preuzeli ulogu kontrolora istorije i vaspitača naroda.
 

Zato je projekat čiji se prvi rezultati nalaze u ovoj knjizi zasnovan na obimnom i pouzdanom istraživanju javnog mnenja na relevantnom uzorku stanovništva Srbije i cilj mu je da što neposrednije utvrdi stepen poznavanja istorije u našem društvu i glavne smerove boljeg poznavanja i goreg nepoznavanja istorijskih činjenica koji se mogu zapaziti. Ekipa profesionalnih istoričara koja je istraživanje zamislila i formulisala njegove pravce nastojala je da na najobjektivniji i najneutralniji način uporedi istorijske činjenice onako kako su nepobitno utvrđene relevantnim istraživanjima, građom zasnovanom na autentičnim izvorima, s onim šta ispitanici misle da je istina i da to saopšti najvernije i najmirnije.

Pitanja u upitniku grupisana su u sedam celina: Istorija – uvodna pitanja,  Opšta istorija, Nacionalna istorija, Srbi i drugi, Identitet, Religija, Fašizam i antifašizam, Komunizam i Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije (1991–1995). Rezultati ispitivanja mišljenja građana Srbije, koje je za Centar obavio tim poznate agencije IPSOS Strategic Marketing, u publikaciji se saopštavaju u preglednim tabelama koje svakome mogu da posluže da obrazuje sopstveno mišljenje.²

Drugi deo posla, po zamisli Centra, sastojao se u tome da se utvrde uzroci takvog stanja tj. razlozi odstupanja predstava o prošlosti od onoga šta je ona zapravo bila, izazvani manipulacijom ili drugim uzrocima. U tekstovima u ovoj knjizi autorke pokušavaju da daju odgovore na takva pitanja, koji će se proveravati na širim skupovima kompetentnih stručnjaka ali stoje i na raspolaganju javnosti radi daljeg traganja za pouzdanim tumačenjem. Centar očekuje da će time započeti širi dijalog koji će doprineti tome da posledice deformacije istorijskih znanja ne budu tako pogubne kakve izgleda da su u najskorijoj prošlosti bile.
Istraživanje je realizovano na reprezentativnom uzorku građana Srbije starijih od 18 godina. Uzorak je bio troetapan, slučajan, reprezentativan i stratifikovan. Etape uzorka su bile: 1. teritorija biračkog mesta birana s verovatnoćom proporcionalnom broju birača na njoj; 2. domaćinstvo izabrano metodom slučajnog koraka od zadate adrese; 3. član domaćinstva izabran primenom Kiš tablica. Stratifikacija je izvršena na osnovu geografskih regiona i tipa naselja (gradsko i ostalo). Veličina uzorka je bila 1086 ispitanika. Statistička greška za incidencu od 50% (marginalna greška) iznosi +/– 3.1%. Prikupljanje podataka obavljeno je u periodu od 20. do 29. marta 2010. godine.

* * *
Beogradski centar za ljudska prava zahvaljuje autorkama priloga u ovoj knjizi koje su s dr Oliverom Milosavljević od početka učestvovale u koncipiranju i razvijanju projekta. Isto tako, dr Svetlana Logar, koja je bila na čelu IPSOS-ovog tima, i ovog puta je pokazala da nije samo vrstan stručnjak u svojoj oblasti već da je i osoba iskreno zainteresovana za unapređenje ljudskih prava i demokratije. Neke ilustracije objavljene su ljubaznošću Muzeja istorije Jugoslavije u Beogradu i Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi, u Solunu.
Centar duguje naročitu zahvalnost Delegaciji Evropske unije u Beogradu, koja je finansirala ovaj projekat. (Vojin Dimitrijević, predgovor publikaciji Novosti iz prošlosti, Znanje, neznanje, upotreba i zloupotreba istorijeBeogradski centar za ljudska prava, 2010.



Fusnote

1 Vidi J. Bajford, Teorija zavere, Beograd, Beogradski centar za ljudska prava, 2006.
2 Svi rezultati ispitivanja, kao i detaljne tabele, mogu se naći na web stranici Beogradskog
centra za ljudska prava, www.bgcentar.org.rs



 

* naslov FBD