 |
 |
|
JAVNOST TAJNI DANAS,Beograd, Srbija, 06. decembra 2010.
Danas je, vidimo, taj ogromni
lenjinski zadatak na sebe preuzeo onaj Džulijan Asanž, na
opštenarodno veselje. Među „galoniranim diplomatskim papigama“, kako
to Krleža zove, nastala je panika uz prateće licemerno zgražanje,
prazne pretnje i prenemaganje da „diplomatija više nikada neće biti
ista“. To je koješta. Oblik života koji se hrani kanapeima s
kavijarom, šampanjcem, šatobrijanima za dve osobe i uopšte svime što
je besplatno, pa makar i ćevapima na čačkalicu - neuništiv je i u
tome je sličan većini uspešnih parazita.
Taj Asanž je preko svog internetskog
sajta WikiLeaks pustio neke stotine hiljada depeša koje su američke
diplomate slali u Stejt department; neke datiraju još iz šezdesetih
godina. „Uzbuđivanje“ (adv. Srđa Popović) koje je oko toga nastalo
licemerno je i suvišno: ništa tu novo nismo čuli što već novine nisu
rastrubile, a pametni ljudi zaključili. Depeše jesu, kao, tajne i
kriptografski zaštićene; njihov sadržaj, međutim, ne zaslužuje
tolike troškove. To se sada jasno vidi: tajnost je pružila lenčugama
i papagajima dragocenu priliku da kao relevantne obaveštajne podatke
plasiraju ogovaranja, glasine, intrige, pažljivo prepričane novinske
tekstove i druge banalnosti. Ali: ako je tajno i skupo, bolji će
utisak ostaviti na birokrate iz Fogibotoma (kvart Vašingtona, D.C.
gde se nalazi Stejt department).
Uostalom, Amerikanci su ovde ispali
nepravedno izdvojeni. Šta mislite: jesu li diplomatske depeše drugih
država bolje, istinitije, učtivije i pouzdanije? Naravno da nisu;
iste su. Zahvaljujući izvesnim dobrim ljudima iz bivšeg SSIP imao
sam u vreme krize i raspada Jugoslavije, u proleće 1991, uvid u
jedan broj kriptografski zaštićenih diplomatskih depeša koje su u
Beograd stizale iz Vašingtona i drugih mesta. Nisam slobodan da ih
prepričavam, ali - verujte mi - iste su kao i ove Asanžove: ko je
šta kome rekao na kom koktelu; ko je koga jurio štapom oko stola;
šta se priča po boljim restoranima oko Dipon sirkla i u Džordžtaunu;
šta se procenjuje u kafeterijama UN; itd. Kad smo kod Ujedinjenih
nacija: sada se svi, kao, zgražaju zato što su nebrojene američke
obaveštajne agencije probušile UN. Pa zar čuvena palata na Ist
riveru nije oduvek bila špijunsko gnezdo, gušće naseljeno
obaveštajcima svih mogućih država nego Švajcarska, Berlin ili Beč u
vreme Hladnog rata?
Vidimo takođe da su se Rusi jako
uvredili, što je privilegija velikih sila. Otprilike: procene
američkih diplomata da je Rusija mafijaška država uvredljive su i
neistinite. Ne; ne bismo to bili nikada doznali da Asanž nije pustio
te depeše u svet: ni kakva je Rusija država, ni šta američki
diplomati o tome misle. Možemo samo da zamislimo kakav je sadržaj
depeša ruskih diplomata iz SAD. Ali, izgleda da Rusi imaju bolju
kriptografsku zaštitu, što nije iznenađenje. Odavno je u
obaveštajno-bezbednosnim krugovima shvaćeno da se priroda
informacije promenila: informacija u digitalnom obliku postala je
fluidna, „mnogo fluidnija od informacije zapisane na papiru i
zaključane u čelični sef“, kaže jedan stručnjak. „Tajnama su narasla
sopstvena krila. Tajnost više nije apsolutna, već statistička
pojava“.
Diplomatija će ostati ista;
kriptografska zaštita će postati bolja i to će biti jedina posledica
ovog skandala sa WikiLeaksom. U međuvremenu ćemo se zabaviti
čitajući šta oni jedni o drugima zaista misle.
Ja bih jako voleo da vidim, na primer,
razmenu depeša između Vašingtona s jedne i američkih ambasada u
Zagrebu i Beogradu, s druge strane. Zašto? Zato što, koliko sam do
sada shvatio, ima više spoljnih politika SAD na Balkanu: zavisno od
ambasadora, njegove žene, šefa stanice CIA, vojnog atašea itd. Stejt
department podeljen je na frakcije i interesne grupacije; svaka nova
administracija donosi neizbežne promene i pregrupisavanja. To što je
neki ambasador pametan i dobro obavešten ne znači ništa. Evo
primera: bio sam tokom 1990. i 1991. blizak sa dva važna ambasadora,
Vorenom Zimermanom (SAD) i Hans Jergom Ajfom (SR Nemačka). Obojica
su bili fina gospoda i pametni ljudi, veoma naklonjeni Jugoslaviji.
Imao sam onda sreću da ih ponovo sretnem početkom 1993: Zimerman je
bio dao otkaz, ogorčen i razočaran; Ajf je strpljivo sedeo u Bonu
kao načelnik Uprave za izbeglice tamošnjeg MIP. Obojica su mi
ispričala istu priču: da su lepo godinama u svojim depešama
upozoravali Vašington i Bon šta će se desiti; da su imali veoma
razumne predloge i sugestije; i da su obojica od svojih
ministarstava dobijali isti odgovor - gledajte svoja posla i ne
zanimaju nas vaše procene. Neko je kod kuće bio pametniji i sada
vidimo kako se to završilo.(Miloš Vasić) * naslov FBD
|