KO JE RADIO U STARIM  NIJE POGODAN ZA DANŠNJE  SLUŽBE BEZBEDNOSTI

DANAS, Beograd, Srbija,  04. decembra 2010.

U Centru za kulturnu dekontaminaciju Fond „Biljana Kovačević Vučo“ i Fondacija Hajnrih Bel organizovali su razgovor „Tajni policijski dosijei - prepreka demokratizaciji - iskustva Češke i Nemačke“. U raspravi su uzeli učešće Bernd Florat, rukovodilac istraživačkih i obrazovnih projekata u Saveznom povereništvu za rukovanje dosijeima Ministarstva za državnu bezbednost nekadašnje Nemačke Demokratske Republike i Jaroslav Šonka, programski direktor Evropske akademije u Berlinu, kao i Zoran Dragišić, programski direktor Međunarodnog instituta za bezbednost iz Beograda i Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme i kolumnista Danasa.

Bila je to prilika da sa Čehom Jaroslavom Šonkom razgovaramo o iskustvima ove države u delikatnom pitanju tajnih dosijea i lustracije.

- Za razliku od Nemačke, Češka je odlučila da napravi određenu lustraciju. Ljudima koji su imali „prljavu prošlost“, sudelovali u radu tajne policije onemogućeno je da dobiju rukovodeće položaje u novom društvenom poretku. Na samom početku nismo u potpunosti otvorili dosijee za javnost. Dosijei su praktično bili dostupni samo određenim instancama. Na čelu države je bio jedan iskusan i senzitivan političar - Vaclav Havel. On je javno rekao: dosta sa tim. To je značilo da doušnici i izvršitelji ne mogu biti na funkcijama i da se prekida sa praksom prisluškivanja, denunciranja, provociranja... Tako smo izbegli da nas dosijei kontaminiraju u nedogled - kaže Šonka na početku razgovora za Danas.

Čega ste se bojali?

- Najveća opasnost je bila mogućnost da se dosijei zloupotrebljavaju. Država je stanovitim ograničenjima smanjivala obim uvida u dosijea i njihovo korišćenje. Naravno svako je mogao videti svoj dosije, ali nije mogao imati uvid u imena i adrese ljudi koji su davali informacije o njemu/njoj, niti u imena ljudi o kojima se u njegovom dosijeu govori. Fotokopije listova iz dosijea naplaćivane su po deset puta većoj tarifi od uobičajene. To je mala mera predostrožnosti.

Danas smo stigli do te tačke da je društvu u celini jasno da je rekonstrukcija tog vremena u interesu čitavog društva. A dosijei, na izvestan način, predstavljaju dragocen izvor informacija o našem društvu u jednom periodu njegove istorije. Naravno, velika je razlika između interesovanja istoričara za dosijee i interesovanja državnog administrativnog aparata koji je morao da prekine jedan zlokoban trend i manir koji je činio da se svi građani osećaju nesigurno i da sa sumnjičavošću i podozrenjem dočekuju svako pitanje koje im bilo ko uputi. Na istoričarima je da taj ogroman materijal koriste obzirno i kreativno. Postoji zakon koji to reguliše, ali zakon nije mogao predvideti sve što donosi život. Konstatovali smo da je zakon u mnogo slučajeva bio nedovoljno precizan. Tako se dogodilo da se iz nekog dosijea izvuklo jedno ime kao što je Milan Kundera. Uopšte istoričari imaju sklonost da izvlače pojedina imena. Objektivniji pristup je onaj kad se sa istorijskom distancom pristupi materijalu sadržanom u dosijeima. Potrebno je isključiti strasti. U Češkoj upravo dolazi do smene generacija. Ljudi mojih godina (četrdesetogodišnjaci i nešto stariji) su učestvovali u smeni društvenih sistema. Mlađi ljudi, oni koji upravo sada dolaze na važne položaje u društvu, nisu preterano zainteresovani za dosijee, ili ako i jesu to je drugačija vrsta interesovanja, sa mnogo manje strasti. U njihovom slučaju opasnost je da nedovoljno shvataju vreme u kome su dosijei nastali.

Šta je Češka uradila sa ljudima koji su radili u službama tajne policije. Da li su oni i dalje ostali u tim službama?

- Napravili smo jasnu razliku između ljudi koji su radili u policiji, u vojnim službama i u tajnoj policiji. Regularni policajci i vojni kadar su lustrirani samo ako smo raspolagali konkretnim dokazima o njihovom učešću u „prljavim poslovima“. Tajna policija je ukinuta i niko od njenih pripadnika nije mogao da radi u službama vezanim za bezbednost.

Da li su tajni dosijei i praćenje ljudi zaista samo prošlost u Češkoj?

- Naravno. Ne postoji niko ko bi bio zainteresovan za to. Tačno je samo da mafijaške strukture podležu određenim istražnim radnjama.

Po čemu se današnje službe razlikuju od demontiranih?

- Još uvek postoji vojna špijunaža i kontrašpijunaža, a ostatak je policija. Policajac nije obavezan da o onome što je saznao odmah obavesti više instance. Provokacija je dozvoljena samo u pravnim okvirima. Mafijaške strukture je nemoguće raskrinkati i bez takvih metoda. Na primer, u slučajevima trgovine ljudima dozvoljeno sredstvo je ‘agent provokator’.

Pošto je naša zemlja na početku početaka dekonstrukcije tajnih dosijea, šta nam savetujete?

- Prvi savet je da ljude koji su radili u tim službama treba što pre i što brže počistiti. Jednostavno, oni ne treba da budu više tu gde su bili. Vi to još niste uradili. Kad ljudi napokon budu oslobođeni od straha i poveruju da je demokratsko društvo realnost, onda dolazi na red izgradnja novih drugačijih institucija. Ako me pitate na koga bih se oslanjao u slučaju, na primer, trgovine ljudima, moj odgovor je da bih uvek dao prednost nevladinim organizacijama pred službama tajne policije. Što pripadnici tajne policije duže ostanu u tim strukturama, to ćemo manje znati o onome šta su radili. Oni će skloniti dokaze o tome šta i kako su radili.

Dok smo večeras razgovarali, često je pominjana droga. Mesecima već čekam da neko iz Beograda na pristojan način pozove odgovorne ljude sa Kosova da razmene saznanja o toj temi. Umesto toga vode se beskrajne neproduktivne debate o statusnim pitanjima i suverenitetu, a suverenitet obezbeđuje „pendrekom i čizmama“, kako i danas reče jedan od učesnika u razgovoru.

Neke druge zemlje su imale drugačiju praksu sa otvaranjem dosijea. Da li je DDR imala loša iskustva sa Štazijem?

- Ne poznajem dovoljno njihovu situaciju. Znam da se negativne pojave zapažaju tamo gde je postojao problem da se ljudi suoče sa prošlošću. I danas je pominjana loša strana iskustava u Bugarskoj i Rumuniji. Jedino rešenje je otvoriti, učiniti dostupnim dosijee i čitav proces obezbediti pravilima. Ne smeju se kršiti ljudska prava. Zaštitu zaslužuju žrtve, a ne počinitelji. Što taj proces pre počne to je za zemlju bolje.

Kasnimo li suviše?

- Bolje ikad, nego nikad. Jedna od najbitnijih stvari je otvoreno građansko obrazovanje, otvoreno suočavanje sa prošlošću sa dosta zdrave skepse i bez konflikata. Gorke rasprave i svađe daju mnogo manje rezultata. (Maria Glišić)

* naslov FBD