CINIZAM ZLOČINA I NJEGOVE NEGACIJE

DANAS, Beograd, Srbija,  10. avgusta 2011.

Milan Lukić, haški osuđenik na doživotnu robiju, zbog više od 120 svirepih ubistava Bošnjaka u Višegradu od 1992. do 1994. izdao je knjigu pod naslovom „Ispovest haškog sužnja“.

Ovaj nekadašnji vođa paravojne formacije Beli orlovi, stao je u red mnogih haških optuženika, ali i pristalica ekstremne desnice, koji ne samo što negira svoju ulogu u zločinima, nego i tvrdi da se pomenuti zločini nikada nisu ni dogodili. Ispada po njegovoj logici da nije bilo rata u bivšoj Jugoslaviji, nije bilo žrtava i da mu je „nepravedni i mrski mu Haški tribunal“ sve podmetnuo. Pa je zbog toga pobegao u „susednu“ Argentinu. Tu, odmah preko Drine.

Cinizam kojom Lukić, koji je bio poznat po svojoj svireposti, opisuje da su se Muslimanke zaljubljivale u njega, zaista je nezabeležen. O tom „zaljubljivanju“ najbolje može da posvedoči predsednica Udruženja „Žene žrtve rata“ Bakira Hasečić, koju je Lukić silovao. Ona dodaje da kada Lukić više nije znao šta će, od roditelja je prisilno odvajao maloletne devojčice i odvodio ih u nepoznatom pravcu.

Lukić je osuđen na doživotnu kaznu zatvora za streljanje pet Bošnjaka na Drini 7. juna 1992, ubistvo sedam radnika fabrike Varda, spaljivanje živih bošnjačkih civila u višegradskoj Pionirskoj ulici i naselju Bikavac, gde je u obe kuće zapaljeno najmanje 120 žena, dece i staraca, zatim za „hladnokrvno i drsko“ ubistvo Hajre Korić, kao i za brutalno zlostavljanje zatočenika logora Uzamnica kraj Višegrada.

Šta je još sporno? Na primer, mesto gde je knjiga promovisana. Odnosno, Parohijski dom Hrama Svetog Save. Nakon što su se mediji zainteresovali i napravili skandal, sveštenstvo Hrama Svetog Save tvrdilo je da je reč o nesmotrenoj grešci jednog sveštenika, koji se o promociji knjige nije konsultovao sa višim crkvenim vlastima, a kasnije je i sam uvideo grešku kada je pročitao knjigu. Tako bar kažu. Verovatno je da je sveštenstvo popilo dobru kritiku od „viših crkvenih vlasti“, ali ne zbog toga što su promovisali Lukićevu knjigu, nego zbog toga što je to izašlo u javnost. Zato se i čini dobrom ideja Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda Bošnjačkog nacionalnog veća da se usvoji zakon o kažnjavanju za negiranje genocida i zločina, koji bi bio sličan zabrani negiranja Holokausta. A pod udar zakona bi onda potpali mnogi. Samo, problem je kao i uvek ko će to da sprovede? (Redakcijski komentar)

* naslov FBD