SRBIJA DA PREGOVARA O LJUDIMA, A NE TERITORIJAMA

POLITIKA,Beograd, Srbija,  01. avgusta 2011.

Najgori deo srpske istorije nas uči: niko se neće sećati kako je počelo. Računa se samo epilog, uzaludno kajanje i preslišavanje o tome zašto se upravo to dogodilo. Hašim Tači je iskliznuo ispod istrage o kasapskom delu prošlosti. Njegovi zločini ga kandiduju za ubedljiv politički leš, ali ima nekih razloga zašto mu još ne isključuju aparate. Nikada ih neće ni isključiti. I kao takav – povukao je vrlo rizičan potez, računajući da u tome nije sam, kao što nikada nije ni bio.

Da li je Tačijeva ponoćna policijska avantura bila iznenađenje za Srbiju? Možda jeste, ali ne bi trebalo da bude. Priština je već najavljivala korake koji će omogućiti kontrolu „nad celom teritorijom”.

Nismo sigurni da je srpka real-politika imala dobar odgovor na tako opaku soluciju. Dakle, bili smo u političkoj i diplomatskoj defanzivi, sve loše verzije (a dobrih više i nema) dovodile su nas u još gori položaj. Ćutimo i čekamo, pa šta bude. Ionako su pregovori sa Prištinom sadržali u sebi prinudne teme, nametnute od razrednog starešine. Pri tome, samo je jedna (prištinska) strana imala pravo da se duri i postavlja one teze koje se ne tiču suštine stvari.

U tome se Borko Stefanović dobro držao, ako stav ili poza u takvim stvarima uopšte ima značaja. Ipak, videlo se da bi čovek umeo sa dobrim adutima, samo da ih ima. Videlo se da je u domenima rizične diplomatije prilično nadrastao svog nominalnog šefa Jeremića i da je njegov jezik delikatniji i delotvorniji tamo gde delotvornosti može da bude.

Međutim, izgleda da su kola otišla niza stranu mnogo ranije. Hajde da sada ne diramo prošle režime, svaki od njih prikovan je za svoj kosovski krst. Moderna srpska juniorska diplomatija jeste utemeljena na razrokom ignorisanju stvarnosti i mantrama koje su više u oblastima sterilne epike nego surovog života. A on jeste surov, videli smo to ovih dana u ambijentu pretećeg bezizlaza.

Upoznali smo jednog racionalnog Stefanovića, koji sunarodnicima na Kosovu obrazlaže šta valja činiti. Realno, ne da bi bilo bolje, nego da ne bi krenulo još po većem zlu. Ta politika „na licu mesta” – nije analogija Slobinog legendarnog nastupa u Kosovu Polju: „Niko ne sme da vas bije!” Stefanović je mirno pokušao da povadi vrele krompire iz žarišta prekrivenog pepelom. Tragao je čovek za lokalnim plebiscitom, za mirom, tamo gde je taj pojam davno promenio značenje. I, naravno, za razumevanjem starijeg i jačeg, koji ima svoju silu na balkanskom dominionu, a možemo se kladiti kome je namenjena njena naklonost.

Ne znamo šta bi Tači uradio da nije bilo spaljivanja Jarinja. Nije poznato šta će uraditi posle toga, ali se može naslutiti. Rekao je da će „vlada Kosova uspostaviti kontrolu nad teritorijom, po svaku cenu”. Naravno da Priština to neće uraditi sama.

Šta je to „svaka cena”? Tačijeva retorika više priliči surovom šefu UČK, nego premijeru izvesnog militarno kontrolisanog provizorijuma. Ipak, moguće da je taj čovek najavio nove pogrome, jer je izvesno da kontrole o kojoj on misli – ne može biti bez izrazito tragičnog raspleta. U tom slučaju, Srbija ima samo dve solucije: upućivanje nervoznih apela svakome živom na ovome svetu, bez moći da se bilo kome pomogne, posebno ne onim Srbima koji su zatočeni u enklavama. Ili da potegne pretnje intervencijom. Međutim, to bi tek bila kataklizma, pa je Boris Tadić rekao „da Srbija neće ratovati!”. Nema više, ta je mogućnost davno potrošena, na najužasniji način. Kasno Janko na Kosovo stiže.

Moglo bi se reći da Srbiji ne preostaje ništa drugo do da čeka. Ali, šta? Nalazimo se u apsurdnoj krizi sa institucijom savezništva. Kao ni pre 12 godina, mi ih nemamo. Želimo da izbegnemo svađu sa najvećim silama na svetu, da budemo prijatelji sa onima koji su u boljim odnosima sa našim protivnicima.

Nije ovde više u pitanju vojno savezništvo niti stvaranje bilo kakve postmodernističke antante, nego ona vrsta međunarodne zaštite koja bi nas otklonila od najvećeg zla. A ono se danas svodi na nova stradanja Srba na Kosovu.

Kao zla kob, ponovo su se pojavili vandali, koji redovno delaju na našu štetu kad god je potrebno da budemo mirni. Tako je bilo kad su rušili Beograd. Slutimo da je ista sekta podstakla rušioce i onda i pre nekoliko noći. Jesu li to rodoljubi, navijači, novi jahači apokalipse, ludaci ili delegati osobite patriotske politike?!

Zvanična Srbija krši prste u svekolikoj nemoći. Zid je svuda, gde god da se krene. Piromani nam nisu pomogli, kao što nisu nikome nikada. Danas se već neoprezno gazi po neugaslom žarištu, a kosovski Srbi znaju da im Beograd ne može obećati ništa osim strpljenja. Drugog oružja osim apela nema. Vreme mladih i lepih govornika „sa suncem u kosi” – nepovratno je prošlo, kao neoprostiva zabluda. Slutimo, dakle, da pregovori sa svetom i Prištinom, ako se nastave, moraju da se vode o ljudima, a ne o teritorijama. (Ljubodrag Stojadinović)

* naslov FBD