PROBLEM SRPSKOG PREDSEDNIKA

POLITIKA, Beograd, Srbija,  29. avgusta 2010.

Osnovano sumnjam da se osmeh Borisa Tadića upućen fotoreporterima zadržao na njegovom licu kada je potom čuo šta sve ima da mu kaže šef nemačke diplomatije Gido Vestervele.

Bila je to prilika da se nanovo potvrdi da, što se Kosova tiče, Srbija i najuticajniji deo Zapada nemaju ništa zajedničko: Srbija insistira da kosovska nezavisnost nije završena stvar. Zapad, uz rastuće nestrpljenje, ponavlja da jeste.

Vestervele je preneo usaglašeno nezadovoljstvo vlada onih članica EU koje su priznale Kosovo povodom insistiranja Beograda na svojoj rezoluciji, o kojoj će Generalna skupština UN uskoro raspravljati.

Tako je Nemac, preciznije i glasnije nego što su domaćini želeli, vratio Srbiju na dilemu koju bi ona da na sve načine izbegne: ili će prihvatiti racionalni pristup uz manje emocija i zaklinjanja i odustati od opstruisanja kosovske nezavisnosti, ili će se proces evropskih integracija neumitno usporiti.

„Geografska mapa jugoistočne Evrope iscrtana je i završena”, rekao je šef diplomatije zemlje koja se, sa tevtonskom snagom i germanskom preciznošću, ovim mapama veoma dugo bavila.

Poruka je nedvosmislena: nezavisnošću Kosova završen je proces dezintegracije Jugoslavije. Neko je iz tih vremena izašao kao pobednik, neko kao gubitnik, ali to je sada realnost balkanske političke topografije.

Evropska budućnost je otvorena pod uslovom da nema fiksacija u prošlosti. EU tako „disciplinuje” kandidate za članstvo. Pa ko kako hoće. Odluka je na Srbiji. Ni ucena ni pritisak, kako bi to voleli da vide teoretičari zavera.

Odnosi sa Zapadom su ugroženi. SAD ulažu maksimalan diplomatski napor da spreče prolazak srpskog nacrta. Nije isključeno ni da se na raspravi pojavi američko-albanski papir, a nikako ne bih potcenio lični angažman Hilari Klinton da što veći broj država odvrati od ideje da podrže Srbiju.

Problem srpskog predsednika i najvećeg dela ovdašnjih političara jeste što ne znaju kako da jednom zauvek reše ključni problem državno-pravnog i političkog identiteta, ali i međunarodnog statusa, pošto je Međunarodni sud pravde procenio da proglašenje nezavisnosti Kosova nije protivno međunarodnom pravu.

Znaju oni dobro šta je realnost na terenu. Nisu glupi da to ne uviđaju, ali kako narodu koji su patriotski huškali u sakupljanju glasova i prikrivanju kolekcije neuspeha da objasne svoj eventualni kopernikanski obrt? Zašto prećutkuju da raste broj Srba sa severa Kosova koji dokumente traže u Prištini?

Zakovani sopstvenom populističkom retorikom, obavezani ustavnom preambulom o Kosovu koju su izglasali, gotovo ganutljivo privrženi nacionalnom etosu bez granica, nemaju odgovor. Mislim, neki novi odgovor, jer stari odgovori ne drže vodu pred novom stvarnošću. Posebno ne posle mišljenja suda u Hagu.

Nemaju ni hrabrosti da objasne šta bi sa Kosovom. Ili kako vide Srbiju u EU: kao članicu koja će Briselu kovertirati deo sopstvenog suvereniteta i uklapati se u zajedničke politike Unije, ili kao nepoćudnog člana koji će se uzjoguniti čim mu nešto nije po volji.

Pišem hipotetički, jer u ovom drugom slučaju Srbija ne bi ni ušla u Uniju. Upravo to je, samo lepšim rečima, ovde razjasnio gost iz Nemačke. EU neće primiti Srbiju u članstvo sa otvorenim kosovskim problemom. Neće biti drugog Kipra.

Kako izaći iz ove sve opasnije situacije konflikta izazvanog stavom Zapada da je Kosovo zatvoreno pitanje dok Beograd insistira da je sve i dalje otvoreno?

Dijalogom, slažu se svi. Teško je ne prihvatiti stav da nema alternative nekom sveobuhvatnom bilateralnom sporazumu ukoliko i Srbija i Kosovo žele da ostvare svoju evropsku budućnost.

Ipak, lista tema takvog dijaloga pokazuje da su pozicije dijametralno suprotne. Beograd bi o statusu – bez glasne podrške saveznika; Priština o tehničkim pitanjima – uz snažnu podršku svojih prijatelja.

Ministar Vestervele dao je i lični doprinos sveopštoj ovdašnjoj konfuziji kada je rekao da mesto za takav dijalog nije Njujork već Brisel. Što znači da srpska diplomatija treba da se mane osvajanja Generalne skupštine UN i okrene EU, koja je već ponudila usluge dobre volje.

Srbija međutim ne namerava da povuče svoj nacrt rezolucije. Možda malo kozmetički da ga doradi, ali nikako da menja njegovu suštinu, koja nas sve više zavađa sa onim delom sveta kome težimo, ili barem kažemo da težimo.

Eto nas tako na „crvenoj liniji” iscrtanoj u Beogradu: nema mirenja sa jednostrano proglašenom nezavisnošću Kosova. To je princip koji bi trebalo da podrži i velika njujorška asambleja naroda.

Očito je da je srpska taktika ići do kraja. Ako treba glavom u zid – u čemu smo inače poprilično uspešni. Pa šta bude.

Kako to računamo na pomoć EU za rešenje pitanja Kosova, kao što kaže Tadić, kada odbijamo ponudu iz Brisela da zajednički sačinimo nacrt rezolucije za UN? Verovatno je da se i ne bismo dogovorili, ali više je nego problematično što smo je poslali u tajnosti.

Ne može Vuk Jeremić jednom rukom da diriguje politikom zaoštravanja a da drugom Vestervelea srdačno tapše po ramenu shvatajući da bez „pune podrške” Nemačke Srbija ne može da postane član EU.

Šta se to vrzma po glavama političara? Zar zaista misle da Zapadu mogu da drže lekcije i da ga podučavaju međunarodnom pravu – koje je oduvek isključivi konsenzus velikih – a da onda očekuju da nas oni u znak zahvalnosti oberučke prigrle?

Ili čekaju da vreme prolazi, pa da zarad Kosova – koje nemamo – Srbima toliko ogadimo Evropsku uniju da većina digne ruke od ideje s kojom su ovi političari došli na vlast?

Nismo mi, gospodo, u poziciji „i Kosovo i Evropa”. Ako ovako ostane, ako Srbija pokaže da ne želi da se menja, sve ovo mnogo više liči na „aufWiedersehenEuropa”.

Ako je dosadašnja politika možda rezultat neshvatanja stvarnosti, nedostatka odlučnosti, neznanja, nehata ili inata, sada barem znamo koji su „domaći zadaci” koje je Vestervele u ime Zapada saopštio srpskim političarima. Ako hoćete u Evropu, morate da shvatite da je njen osnovni princip saradnja, a ne konfrontacija.

Lopta je u beogradskom, donekle i prištinskom dvorištu. Beograd će, kad-tad, morati da tretira Kosovo kao ravnopravno. Bolje pre nego kasnije. Priština bi mogla da pažljivije razmotri šta Beograd ima da ponudi.

Zona sumraka po kojoj se tumara otvara prostor raznim spekulacijama. Riječki „Novi list”, pozivajući se na izvore „bliske srpskoj diplomatiji”, piše da je Tadić navodno spreman da prizna Kosovo ako se ispune tri uslova: eksteritorijalnost pravoslavnih manastira na Kosovu, poseban status za Srbe južno od Ibra i faktičko priznavanje statusa kvo na severu Kosova.

Zanimljivo. Međunarodna krizna grupa u poslednjem izveštaju za sever Kosova preporučuje autonomiju, a za srpske manastire i crkve da i dalje ostanu pod zaštitom Kfora. Podržavajući dijalog, MKG precizira da bi „najkontroverzniji ishod pregovora mogla da bude zamena teritorija na severu Kosova... za deo Preševske doline”.

Odmah je reagovao Hašim Tači: „Ni u kom slučaju neće biti razmene teritorija, niti autonomije, niti razgovora sa Srbijom o pitanjima kosovskih Srba. Sa Srbijom će biti međudržavnog partnerstva”.

Međudržavnog? Recite to ovde glasno pa da vas pojedu. No, pripadam onima koji žele da veruju u „utopističku” ocenu nemačkog ministra: „Doći će vreme da predstavnici Beograda i Prištine sednu za isti sto i govore o EU. Za vas je to možda utopija, ali se može ostvariti”.

Zanima me samo koje srpske političare Vestervele zamišlja za tim stolom. Ove postojeće, ili neke druge koji bi pokazali više razuma, mudrosti i hrabrosti da Srbiju otrgnu od epske prošlosti i usmere je ka budućnosti.

Više su nego simptomatični prvi razlazi među političarima na vlasti na temu Kosova, preciznije posledica kosovske politike zaoštravanja i konfrontacije sa Zapadom.

Voleo bih da nam se ponovi ono što se Srbiji događalo u prošlosti: prvo nabusito nećemo, onda ratujemo i svađamo se, pa na kraju hoćemo – a onda dobijemo manje nego što smo mogli na početku.(Boško Jakšić)

* naslov FBD