SRPSKA SCENA: ZEMLJA FIKCIJA NA PUTEVIMA KOJI NIGDE NE VODE

POLITIKA, Beograd, Srbija,  24. avgusta 2010.

Ova vrućina i ova nesnosna vlaga kao da pojačavaju sve loše u nama i oko nas. Dobro nas slabo dodiruje, a loše se na toploti širi kao po zakonima fizike. Iz letnje perspektive zima je mnogo bolja, barem dok ne dođe i ne stegne! Mnogo je u svemu ovome lakše onima koji znaju da su za sve vremenske nedaće – krivi meteorolozi!

Ozbiljni istraživači odbacuju mogućnost uticaja klime na društvene odnose i na individualni socijalitet. Doduše imaju problema kada treba objasniti izvesne razlike između nalaza istraživanja vršenih leti i onih tokom zime, a u okviru istog trenda. Kako, na primer, objasniti nešto veću raširenost negativnog raspoloženja leti nego zimi, kada nam je „logičnije” da bude obratno. Nekako ispada da su ljudi leti osetljiviji i kao da se tokom letnje žege mnogo šta razgoliti, a potreba za osloncem kao da jača uz rast nesigurnosti.

Čovek se oslanja pretežno na sebe ili pretežno na druge; najgore je kad ni na jednoj od tih strana ne nađe ništa. Skloniji je, barem u ovoj našoj kulturi, da odgovornost traži u drugima, dok u sebi nalazi tek pravdajuća objašnjenja. Pošto se protiv drugih malo može, čovek se okreće protiv sebe. Banalna je činjenica da mnogi samozaborav traže u drogi i alkoholu. Ovih dana vidimo koliko je onih koji zaključuju da se jednom živi po Guči, na Birfestu, na Egzitu... Po broju samoubistava Srbija je u evropskom vrhu. U periodu od 1991. do 2000. u Srbiji je samoubistvo izvršilo 15.366 osoba, a od 2001. do 2009. godine, 12.525 ljudi.

Dve su tipične situacije kad ne znamo ni šta da činimo, ni gde da se sklonimo. Jednom je to kada se nađemo u velikim društvenim promenama katastrofalnih razmera, a drugi put kada nam sve oko nas naliči na baru punu žabokrečine u kojoj se ništa ne kreće a svaka promena kao da ima cilj da ništa ne promeni.

U obe situacije javljaju se dve jake potrebe. Potreba za institucionalnim utočištem koja je u krajnjoj liniji potreba za čoporom – da se negde sklonimo i da nas neko štiti. I potreba za orijentacijom – da nas neko uputi, da nam kaže zašto je tako kako jeste i šta da radimo.

Institucionalno utočište i okvir interpretacije – od ključne su važnosti i u teškim vremenima i u mekoj stvarnosti. Ove dve potrebe su prilično jake kod znatne većine građana. Za većinu je idealno kad se one sretnu u istoj tački – kada, na primer, grupa koja je utočište istovremeno daje i okvir interpretacije sveta i svega. Takvi su bili socijalistička država i njena ideologija, mnogima je takva bila (srpska) nacija, mnogi su tako idealnu instituciju tražili u crkvi, u političke stranke veruje svaki četvrti među nama...

Nesigurni i obrvani neizvesnošću teško pronalazimo i prepoznajemo sebe, kako u smutnim vremenima tako i u mekoj stvarnosti. Jednom nas društveni događaji, čini se snagom prirodnih katastrofa, melju i atomizuju, a drugi put ne vidimo ništa čvrsto ni oko nas ni u nama i kao da nema ničega zašta bi se mogli uhvatiti.

Nalazimo se danas, u stvari, u procesu nestajanja smutnoga vremena i nastajanja vremena meke stvarnosti. Ovu civilizacijsku transformaciju postkomunističkog sveta (i ne samo njega) studiraju veliki mislioci kraja prošlog i početka ovog milenijuma. O diskursu Postanja naspram Jošuovog diskursa piše Ken Džuit, o društvu rizika Ulrih Bek, o mekoj stvarnosti i fluidnom životu Zigmund Bauman...

Sa urušavanjem komunističkog sveta u nas su ljudi gubili jedno utočište, a u istoj ravni drugo im se odmah nudilo – nacija pre svega, religija i crkva, ideologije i političke partije... Nudio se i saznajni okvir – nudile se svekolike interpretacije, odgovori na mnoga pitanja i uputstva za ponašanje, osećaj identiteta... I mnogo toga je prihvaćeno.

Potom, pak, ponovo sve počinje da se destabilizuje i ponovo se nesigurnost penje na svoj presto. Mnogi osećaju meko tlo pod nogama, sve im je neodređeno, lelujavo, haotično... Odlika našeg vremena, kaže Zigmund Bauman, jeste široko rasprostranjeno (i bolno mučno) osećanje lelujavosti i nestabilnosti svih situacija, osećanje polovičnosti i privremenosti svih rešenja…

Pokazalo se, banalno kazano, da se nacionalizam „ne maže na leba”, da se od Kosova ne živi, da religija ne daje ništa materijalno, da su političke partije autistične i samožive... U takvom stanju stvari meka stvarnost kao da je jedva dočekana. Ali, demitologizacija tvrdih instituta nije donela odgovore već nova pitanja.

Ova žega i omorina, pored mnogo drugih i mnogo značajnijih činilaca, kao da nas sprečava da odgovore potražimo u sebi samima i u sopstvenim mogućnostima. No, teško je okrenuti se sebi kada su fikcije i isprazni mitovi putevi kojima se lakše ide. I kao da nam nije važno što ti putevi nikud ne vode...(Srećko Mihailović)

* naslov FBD