SRPSKA SCENA:U SVE MANJOJ ZEMLJI SVE VIŠE PARTIJACA

DNEVNIK, Novi Sad, Vojvodina,Srbija,  22. avgusta 2010.

Od ukupno 5,5 miliona punoletnih stanovnika Srbije, prema stranačkim podacima, čak 1,3 miliona građana ima partijsku knjižicu neke od parlamentarnih stranaka.  

Drugim rečima, svaki četvrti je član neke stranke. Veruje se da, zapravo, to ipak nije tako, te da je pre reč o “napumpanim brojkama”, ali se ne može osporiti činjenica da je knjižica neke od vladajućih partija ulaznica za red u kojem se dobija. Pritom, kako ocenjuje u razgovoru za nedeljni “Dnevnik” profesorka Zagorka Golubović, pristupanje nekoj stranci više služi za zadovoljenje nekih elementarnih potreba, nego što se u nju ulazi iz ideoloških i idejnih potreba.

- Interesovanja naših građana za ulazak u neku partiju su prizemna, ili bolje reći radi zadovoljavanja nekih elementarnih potreba, nego ideološka i idejna. Naime, ideološka stanovišta naših partija su takoreći nedefinisana, ili se onako apriori iznesu s vremena na vreme u kampanjama. S druge strane i kada se pročita šta same partije kao svoju ideologiju ocrtavaju, vidi se da tu više neke razlike između levice, desnice, centra – baš i nema. Vrlo se lako prepoznaje kako se oni koji se smatraju levicom služe nekim desničarskim parolama kada im to odgovora. Tako ćete od Aleksandra Vučića čuti ponekad neke parole koje mirišu na levičarske, a sigurno to nije njegovo ubeđenje.

Ipak, nesporno je da građani „vole“ partije na vlasti i da su spremni da im pristupe ako ocene da im to može doneti korist.

- Teško odgovoriti zašto ljudi stupaju u partije ako bi se uzelo samo ideološko opredeljenje, upravo zato što ono kod naših stranaka nije definisano. Dokaz za to je i prelazak Vladimira Cvijana koji je bio u rukovodstvu Demokratske stranke u SNS, kada on odjednom postaje sasvim drugačijeg opredeljenja. Kod nas nema temeljnih i stvarno obrazloženih ideoloških opredeljenja da se može kazati „ovaj je ušao u DS zato što stvarno poštuje demokratska načela“. Ili, „ovaj ostaje u Radikalnoj stranci zato što je apsolutno privržen Šešeljevom konceptu partije“… To je gotovo nemoguće.

Prema tome, i u ovom istraživanjima koje sam radila često su građani govorili: „Godinama nisam imao zaposlenje pa kad sam ušao u tu i tu partiju dobio sam posao”. Jednostavno, ljudi vide da se kroz partiju mogu rešiti neki problemi, a pre svega posao u ovoj velikoj nezaposlenosti, i to je osnovni razlog zašto ljudi prilaze partijama. Nema tu neke posebne ljubavi.

U prva tri meseca rada poverenika za ravnopravnost građani su se najviše žalili da nisu dobili posao ili su ga izgubili zato što nemaju partijsku knjižicu?

- Manje verujem podatku da je veliki broj izgubio posao zato što nema partijsku knjižicu, jer privatne vlasnike, a sada su oni većina u vlasničkoj strukturi, mnogo ne interesuje partijska pripadnost. Nije to državni sektor kada određenu poziciju koja je značajna dobija onaj ko pripada partiji, a kojoj ona po nepisanom politički utvrđenom dogovoru pripada. Nesporno je da partijska knjižica pomaže za zapošljavanje u državnom sektoru i da je zarad posla tamo u boljoj poziciji onaj ko pripada partiji koja je na vlasti, ali to kod privatnika nije posebno značajno. Dakle, partijska knjižica više pomaže za dobijanje posla nego što se zbog nje on može izgubiti.

Ako je već situacija takva da bliskost s partijom na vlasti i članstvo donose prednost u odnosu na one koji se ne uključuju u političke tokove, da li je to onda i slika našeg društva? Da li to pokazuje da ono nije dovoljno zrelo kada za dobijanje posla nije važna stručnost već knjižica?

- Naravno da je to i slika celog našeg društva. Kroz sva istraživanja sam utvrdila da smo mi još uvek u pretpolitičkom društvu. Partijska država. Danas je apsolutno vrlo vidna partijska država jer ako imamo državnu strukturu takvu da su sektori podeljeni prema partijskoj zastupljenosti i da jedan sektor drži jedna partija i tu su i ministri i svi ostiali iz te partije, onda je zaista reč o pretpolitičkom društvu.

Političko društvo ima partije ali se one ne mešaju u državnu strukturu. One imaju svoju političku liniju koja znači propagiranje određenih orijentacija, vrednosti, moralnih principa, mada je to, čini se, u svim partijama izbrisano.

Mora li se takav period jednom prevazići i ne nameće li nam se to kao nužna obaveza ako hoćemo dalje u Evropu?

- Da bi prestali da budemo pretpolitičko društvo treba pre svega videti koju strategiju naše društvo u tranziciji ima. Apsolutno nemamo koncipiranu jasnu i koherentnu strategiju. Zato naše pitanje nije hoćemo li već jednom prestatiti da budemo pretpolitičko društvo, već da li će se oni koji treba da vode društvo setiti i shvatiti da bez jedne koherentne i jasno koncipirane strategije društvenog razvoja mi ne možemo postati pravo političko moderno društvo. Dok oni koji treba to ne shvate, ne možemo izaći iz ovoga u čemu smo danas.(Ljubinika Malešević)

Čeznemo da se zeznemo

Da li kod običnog čoveka u političkom opredeljenju preovladava njegovo lično osećanje i stvarni položaj u društvu ili to ko je popularniji na političkoj sceni? Mogu li političke partije hvaljenjem o broju članstva navesti građane da glasaju za njih?

- Građani raznovrsno misle, pokazalo je naše istraživanje. Većina ne želi da bude učlanjena ni u jednu partiju. Većina je vrlo zamišljena kada se pita za koju bi partiju glasala i da li bi uopšte glasala... Ali, ima jedna sklonost u dubini duše naših građana koji nisu glupi – jer se vidi da razumeju stvari, da olako poveruju u obećanja. Naime, u dubini duše postoji izvesna lakovernost naročito u situacijama ovakve krize, pa lako poveruju u kampanjama da će sledeća partija koja nudi nešto kada dođe na vlast to i ispuniti. Nisu skloni da racionalno shvataju da će i sledeća partija da se ponaša autoritarno kao što se ponaša i ova koja je na vlasti, jer mi još uvek nismo prevazišli autoritarnu strukturu vlasti i vladanja.

* naslov FBD