SRPSKA SCENA:FLOSKULIZACIJA I KALIMERIZACIJA SPOLJNE POLITIKE 

POLITIKA, Beograd, Srbija,  22. avgusta 2010.

Kalimero je ponovo zavapio: Nepravda!

Božidar Đelić žali se u „Politici” da uoči rasprave o Kosovu u Generalnoj skupštini UN neke uticajne evropske zemlje prete odlaganjem rasprave o kandidaturi Srbije za članstvo u EU.

„Takva politika je, prema nama, pogrešna jer može da dovede do usporavanja procesa evropskih integracija i destabilizacije celog regiona”, kaže potpredsednik vlade zadužen za evropske integracije.

Prvi deo zaključka nije sporan. Da malo pomnije zavirim u drugi deo poruke. Šta znači da može da dovede do destabilizacije regiona?

Beograd kontinuirano ponavlja da se za Kosovo bori svim legalnim, diplomatskim sredstvima. Na legalnom frontu srpska pozicija je ozbiljno uzdrmana mišljenjem Međunarodnog suda pravde, iako Beograd međunarodno pravo nastavlja da brani od onih deset haških sudija koji su sankcionisali kosovsku nezavisnost.

Ostaje diplomatija koja, po prirodi stvari, ne može da destabilizuje region. Kako onda čitati Đelićeve, i ne samo Đelićeve poruke? Kao prikrivene pretnje? Kome. Čime?

Srbija dobro pamti, a i danas oseća na svojoj koži posledice „malo morgen” politike pretnji i ignorisanja: američkog državnog sekretara, Vatikana i Nemačke, Borisa Jeljcina, suseda, sopstvenog naroda.

Formula „destabilizacije regiona” jednostavno ne drži vodu. Nikoga neće zaplašiti – ako je to pozadinski cilj, a samo će nam na vrat natovariti nove pritiske – što valjda ne bi trebalo da bude cilj.

Može nekome da se dopada ili ne, ali realnost ukazuje da pošto su dobili (oteli) nezavisnost, vlastima u Prištini destabilizacija uopšte ne odgovara. Ako bi do nje došlo, mi se nameštamo da budemo optuženi.

Druga vrsta destabilizacije već je u toku: tiče se naših odnosa sa SAD i Evropskom unijom. Dok stranke, analitičari i strani ambasadori i dalje raspravljaju o tome da li Srbija treba da povuče ili izmeni nacrt rezolucije o Kosovu podnet Generalnoj skupštini 28. jula, pojačava se pritisak na Beograd.

Zvaničan stav Evropljana je da prijem Srbije u EU ne uslovljavaju srpskim priznavanjem kosovske nezavisnosti, ali članice EU koje priznaju vlast Prištini koriste sve mogućnosti da Beograd isteraju na čistac. Posebno posle šlagvorta koji im je dao ministar Vuk Jeremić onom izjavom da će se u slučaju konačnog opredeljivanja Srbija opredeliti za Kosovo i zaboraviti svoj nominalno najveći strateški cilj.

Naravno da taj deo Evropljana koristi sve pukotine u ovdašnjim vizijama. Ako vizija razrešenja problema Evropa–Kosovo uopšte postoji. Ne mislim da smo mnogo odmakli od one nebulozne ponude „više od autonomije, manje od nezavisnosti”. Kako nema hrabrosti da se stvarnosti pogleda u oči, stranci pritiskaju.

Nemačka ili Francuska do pre nekog vremena nisu pominjali da Srbija treba da prizna Kosovo. Potom je stvar eskalirala. Delom kao pomalo osvetnički odgovor na insistiranje Beograda da kosovski problem drži na međunarodnom pijedestalu, delom zbog uverenja da je to jedini način da se Srbija „pacifikuje”.

Tako smo dogurali da i šefovi diplomatija koji ne pripadaju evropskom „tvrdom krilu” sada Beogradu prijateljski preporučuju da otvori dijalog sa Prištinom. Naravno ne o statusu.

Šta ako Srbija neće, kao što uporno ponavlja? Dobijaće packe. Prva je već stigla iz Haga. Nije delovala rastrežnjujuće. Može neko da me optuži za defetizam, ali očekujem još jednu. Šta ćemo kada Beograd ne ostvari svoj naum ni u Generalnoj skupštini?

Čak i da za srpsku rezoluciju obezbedimo većinu preko glasa neke „Zapadne Malarije”, šta ćemo bez dugoročne podrške SAD i Evropske unije. Dalje uklizavanje na kolizionom kursu?

Zaslepljeni onim što bismo mi želeli – mada se i oko toga delimo – propuštamo da stvari vidimo onakvim kakve jesu. Ministar kosovski Goran Bogdanović kaže da Euleks mora da se zapita kakvu poruku zabranom poseta srpskih političara KiM Priština šalje kosovskim Srbima.

Prvo: nije to poruka kosovskim Srbima već Beogradu. Sasvim je jasno da je Priština ohrabrena mišljenjem MSP-a i da pojačava napore na utvrđivanju kosovske nezavisnosti i državnog identiteta. Što znači da će ovakvih i sličnih poteza tek biti.

Drugo: ponavljati da je krajnje vreme da Euleks „spreči nerazumno ponašanje Prištine” je novo oglušivanje o realnost. Euleks neće sprečavati odluke vlade u Prištini. Niti je hteo niti će to činiti u budućnosti.

Nastavljamo da tumaramo, mada se političari upinju da pokažu kako jasno znaju šta rade. O tome koliko je osmišljena vladina politika podržavanja Srba da ostanu na Kosovu indikativno govori prvo odluka da se ukida kosovski dodatak pa neposredno potom najava da do toga neće doći.

Neka zvuči cinično, ali ispada da se feudalno-pravoslavni Beograd isključivo bori za teritoriju „srpskog Jerusalima“, a da suviše malo razmišlja o sudbini svojih sunarodnika na Kosovu i Metohiji.

Dokle će ovdašnji i lokalni političari sa obezbeđenim smeštajem po Srbiji te ljude da teraju da ignorišu kosovski sistem u kome žive, da ne ulaze u institucije pod kontrolom Prištine, da odbijaju novac međunarodnih projekata? Od čega da žive?

Ne poričem da nije trebalo sve probati. Čvrstoća nekada uspeva. Setimo se Poljaka uoči prijema u EU. Ispostavlja se međutim sve jasnije da je ovdašnja politika zaoštravanja promašena politika. Pokazuje se da nismo u poziciji da igramo na toplo-hladno. Nemamo ni snage, a duboko sam uveren ni interesa.

Pošto takav model ne prolazi, onda treba aktivirati rezervni. Tako stižemo do suštine problema.

Ima li ova vlast alternativna rešenja za Kosovo? Ona koja mogu da spasu obraz naciji – ne ovoj ili onoj vlasti – a da se uklope u strateško napredovanje Srbije kao demokratske, prosperitetne i pravne države ka Evropskoj uniji?

Približavanje završnog čina u Njujorku jednostavno traži odgovor na pitanje šta će Srbija činiti kada ispuca svoj poslednji adut. Predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković–Palma tvrdi da je srpska vlada spremna za svaku odluku Generalne skupštine UN i da ima strategiju čak i ukoliko odluka bude negativna.

Zvuči realno jedino ako je deo te „strategije” da političarima na vlasti konačno lakne jer će reći da su pokušali sve što je u njihovoj moći, mada i to nije dovoljno za budućnost.

Formula „i Evropa i Kosovo” retorički i može da opstane, ali svakodnevni život traži praktične odgovore. Što je upravo ono što Evropa očekuje od Beograda. Takve odgovore nažalost ne vidim.

Napisao sam više puta da je pitanje Kosova suviše važno, i da posledice mogu da budu suviše ozbiljne da bi problem bio prepušten samo političarima.

Pokazalo se da političari koji su se menjali na vlasti nisu bili spremni da otvore debatu u kojoj bi sem njih učestvovali ekonomisti i kustosi, obaveštajci i kartografi, vladike, rudarski inženjeri i diplomate...

Kosovski problem je fosilizovan floskulom „najsvetije srpske reči” iza koje su se prikrivali reformski i drugi promašaji, pad standarda, neizgrađeni autoputevi, korupcija, kriminal.

Neko će morati da plati ceh. ( Boško Jakšić )

* naslov FBD