SAVET SRBINA IZ AMERIKE: SRBIJA REALNOST PRIHVATITI NE SME

POLITIKA, Beograd, Srbija,  19. avgusta 2010.

Ovih dana puno se priča o nuždi za prihvatanje realnosti. Tako da se sve češće čuju vapaji raznih domaćih i međunarodnih političara, funkcionera i diplomata da bi Srbija trebalo što pre „da prihvati realnost” oko Kosova i Metohije. Istovremeno u Americi sve češće i češće se čuju glasovi demokrata i republikanaca da bi predsednik Obama trebalo da prihvati realnost oko rata u Avganistanu. Što se tiče tog rata u Avganistanu za neke bi to značilo da Obama mora da prihvati da taj rat ne može da se dobije i da se što pre povuku američke trupe, dok za druge to znači da bi on trebalo da prihvati realnost da taj rat mora da se dobije i to jedino može da se ostvari ako on odlučnije koristi vojnu silu, počevši od toga što bi morao da pošalje dodatnih 50.000 američkih vojnika. Svako ima svoje razumevanje šta znači realnost.

U Srbiji, primećujem da su mnogi političari, novinari i analitičari prihvatili američku terminologiju kako oni vide sadašnje stanje oko Kosova. To jeste indikacija da su barem retorički već prihvatili da je Kosovo tuđe. Problem i dalje ostaje dok god Srbija ne prihvati realnost koja joj se nudi u reči i delu. To jeste ključ cele priče o realnosti. Ako Obama ne prihvati realnost da je rat u Avganistanu izgubljen, da li to znači da će Amerika da ga dobije? Ako Srbija ne prihvati realnost nezavisnosti Kosova da li to znači da je Kosovo u stvari nezavisno? Da je to tako onda se sigurno ne bi tražilo i toliko trudilo da bi se ubedili srpski političari i građani da je potrebno da prihvate ovu realnost.

Drugim rečima, realnost da je Kosovo nezavisno može samo da se postigne ako Srbija prihvati i saučestvuje u stvaranju ove realnosti. Bez toga, kao što bi naš narod rekao, status Kosova niti je na nebu niti na zemlji. Postoje mnoge teritorije koje sebe vide kao nezavisne. Od zapadne Sahare, pa do severnog Kipra postoje mnoge vlade koje sebe opisuju kao nezavisne; njihov problem jeste u tome da iako postoji nekih 60–70 zemalja koje su priznale te nezavisnosti, u suštini one ipak nisu nezavisne. U velikoj meri nisu nezavisne zbog toga što države od kojih bi se otcepile to ne priznaju ili zbog toga što velike sile ne mogu da prihvate realnost da su one nezavisne. Tako da postoji veliki broj teritorija na svetu koje formalno nisu nezavisne ali realno nisu ni pod kontrolom niti pod autoritetom država od kojih bi htele da se otcepe.

Mnogi političari u Srbiji i na vlasti i u opoziciji bi ipak hteli da prikažu sadašnju dilemu oko Kosova kao samo još jednu prirodnu ili vremensku nepogodu. Kao što se Dunav, Sava ili Morava ponekad izliju iz svojih korita i kao što oluja ponekad zna da potuče pšenicu, tako može i da se desi da neko može da uzme deo teritorije Srbije. Jednostavno, ovakvo tumačenje realnosti oko Kosova ide u prilog sadašnjoj političkoj eliti, jer u ovakvom tumačenju naravno ne postoji prostor za njihovu odgovornost. „Šta da radimo?” „Takva je realnost”, postaje mantra savremene srpske politike, zbog ovoga nema previše dileme oko toga da li su oni spremni da učine ono što se od njih traži, jer se ovih dana jasno izjašnjavaju – neki iz straha, neki iz očaja, a neki iz nadanja pokazuju da su raspoloženi da zajedno sa svojim kolegama u Vašingtonu, Londonu, Parizu, a eventualno i u Prištini grade zajedničku realnost.

To su njihove odluke i opredeljenja, ali nisu niti božja volja, niti prirodna nepogoda kakvu bi oni želeli da prikažu. Nije ni čudo što mlađe generacije svoju realnost sve češće nalaze u virtuelnim svetovima preko Interneta i raznih kompjuterskih programa. U tim virtuelnim realnostima, mnogo se lakše snalaze nego u svakodnevnoj realnosti koja im se servira, jer u njima nema ni Obame niti srpskih političara. ( Obrad Kesić )

* naslov FBD