KOSOVSKI RAKURS: DVOSTRUKA POLITIČKA PREVARA

DNEVNIK, NOvi Sad, Vojvodina, Srbija, 17. avgusta 2010.

– Već duže javnosti Srbije se predstavlja da je moguće dosledno i odlučno boriti se za očuvanje teritorijalnog integriteta i suverenosti, odnosno protiv nezavisnosti Kosova, i istovremeno napredovati na putu ka punom članstvu u Evropskoj uniji. To je od samog početka bilo laž i sasvim je nebitno da li je ona „naša“ ili „njihova“ – objašnjava u razgovoru za naš list politički analitičar Obrad Kesić ocenu da se može dogoditi da Srbija ostane i bez Kosova i Metohije i bez članstva u Evropskoj uniji.
– Znalo se od početka da će Srbija kad-tad biti ucenjena prihvaćem „realnosti“, odnosno nezavisnosti Kosova, da bi unapredila svoju evropsku perspektivu. Pogotovo sada kada u samoj EU i među funkcionerima i među građanima država članica postoji neraspoloženje za dalje proširenje. Nikada se Kosovo i evropski put nisu mogli stavljati u istu ravan. Srbija je od početka morala da bira jednu od te dve opcije, odnosno ili da vodi proevropsku politiku, koja podrazumeva prihvatanje svih uslova koje postavljaju SAD i EU, ili kosovsku, koja je njima suprotna i koja znači ulazak u politički sukob oko Kosova. Da je odabrala prvu opciju, Srbija bi možda bila nagrađena za svoje apsiracije prema EU, a da se opredelila za drugu, morala bi da zaoštri svoje odnose sa SAD i EU, iskreno uđe u politički sukob oko njihove politike vezane za Kosovo te da u takvim zategnutim odnosima iskoristi svoju poziciju koja bi joj mogla doneti podelu Kosova, ubrzan ulazak u EU. To je u suštini – mada se sada stidljivo iznosi – krajnja strategija političke elite u Srbiji. Oni bi hteli neku vrstu podele pre nego što se prihvati realnost koja im se nudi – kaže Kesić.
Može li Srbija sada povući svoju rezoluciju o Kosovu iz Generalne skupštine UN ili promeniti njen sadržaj tako da njime budu zadovoljni EU i SAD?
– Naravno da može povući sopstvenu rezoluciju ili je izmeniti, ali prvo treba da se vidi koji je cilj takvog postupka i šta se njime postiže. Inače je potpuno nejasna motivacija rezolucije, a još nejasniji ciljevi koji bi trebalo da budu postignuti. Ako je cilj u sferi marketinga, onda je to jedno i onda će javnost u Srbiji odlučivati o tome da li je uspešan ili ne, ali ako je cilj da se ojača pozicija Srbije pred same pregovore s Albancima ili u odnosima sa SAD i EU, onda ova rezolucija ne može imati bilo kakve značajne rezultate. Pre bih rekao da je ona za unutrašnju upotrebu nego zato što neko zaista misli da će njome nešto postići. Sam predsednik Tadić, pa i ministar Jeremić i drugi predstavnici vladajuće koalicije, čak i opozicije, jasno su stavili do znanja da se Srbija odlučno opredelila za to da ne ulazi u sukob s velikim silama, a ako je to tako, onda je rezolucija sasvim beznačajna. Nije jasno zašto se uopšte digla tolika fama i buka oko predložene srpske rezolucije jer ona inače sadrži više od 95 odsto onoga što traže SAD i EU. Da li zbog bahatosti „velikih“ rezolucija mora da bude 100 odsto po njihovom diktatu? To deluje nerazumljivo i zaista ponižavajuće jer se time Srbiji ne ostavlja ni onih pet odsto da iskaže svoje pravo na postojanje.
Poslednjih dana stalno se pominje Rezolucija 1244 i ponavlja da je ona „poslednja“ odbrana Kosova i Metohije. Postoji li šansa da ona bude poništena i time Srbiji izbijen poslednji adut iz ruku?
– Rezolucija 1244 je odbrana teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije i zbog toga me još više zbunjuje toliko trošenje energije oko jedne realno beznačajne rezolucije u Generalnoj skupštini. Veoma je bitno istaći da je nemoguće ukinuti Rezoluciju 1244, ali jeste moguće da se donese nova rezolucija koja bi de fakto pravno imala prioritet i stvorila novi pravni okvir statusa KiM. Da bi se to dogodilo, morale bi Rusija i Kina promeniti svoje stavove, a one to mogu učiniti bilo zbog toga što su se napravile neki dogovor sa SAD i drugim državama koje podržavaju nezavisnost KiM ili ako se Srbija dogovori s tim istim zemljama o svojim interesima. To se jednom već desilo, kada je Srbija tražila od Rusije da ne blokira izveštaj generalnog sekretara preko kojeg je stvoren pravni temelj za ulazak EULEKS-a na KiM. Od samog početka je jasno da bez saglasnosti Srbije i bez saučesništva Srbije u konsolidaciji nezavisnosti Kosova, jednostavno KiM ne može postići punu nezavisnost.
U samoj Srbiji sve češće se čuje, pa čak i od nekih stranaka iz vlasti, da Srbija treba da promeni politiku prema Kosovu da građani ne bi bili taoci pogrešne politike iz prethodnih godina. Ne znači li to da samo priznanje ili podela Kosova stavljaju tačku na ovaj očigledno i za međunarodnu zajednicu teško rešiv problem?
– Taman i da to za međunarodnu zajednicu stavi tačku na problem koji oni u ovom trenutku vide na Kosmetu, to ne znači da je sve završeno niti znači da će građani Srbije imati mir i stabilnost. Sama činjenica da se u javnosti Srbije stvara slika Srba sa severa Kosmeta kao neke vrste „sebičnih, nerazumnih i nepoštenih ljudi“ koji bi da oštete sve svoje sugrađane zbog toga što neće da prihvate realnost koju im Albanci nude mnogo podseća na politiku Slobodana Miloševića prema Krajini i Republici Srpskoj kada je takođe u javnosti stvorena slična slika o Krajišnicima čiji smo, navodno, svi taoci. U to vreme u javnosti su tadašnji srpski funkcioneri iz tih krajeva prikazivani tako da su, navodno, zbog sopstvene sujete hteli da gurnu celu naciju u propast, bedu i siromaštvo. Sada se zamera Srbima na Kosmetu što su uopšte ostali tamo i što traže bilo kakvu „žrtvu“ od ostatka Srbije koja je u velikoj meri siromašna i bedna. Lako je u Srbiji prošlo i bilo prihvaćene žrtvovanje Krajišnika i Srba iz RS u vreme Miloševića i plašim se da će i ovo novo, ovoga puta Srba s KiM, isto tako proći.
Znači li to da su i ova i prethodne političke elite zapravo vodile pogrešnu politiku prema Kosovu i Metohiji, što je u javnom mnjenju prizvelo „zasićenje“ kosovskom pričom i težnjom da se ona, bez obzira na ishod, već jednom završi?
– Od samog početka borba oko KiM je, možda i namerno, pogrešno postavljena. Ona se postavlja u klasične nacionalističke i nacionalno emotivne načine, koji su vrlo slični metodama koji su korišćeni od Miloševića i gde je borba za KiM predstavljena više mitski, čak se može reći i epski, a manje u okviru državnih interesa. Tako da je moguće da se ta borba prosto svodi na to da se Srbija bori za ono malo Srba i za teritoriju od simboličnog značaja, a ne da bi odbranila svoj sopstveni teritorijalni integritet i suverenitet. Kada se to tako predstavlja, mišljenje srpske javnosti nije iznenađenje. Međutim, stvar je mnogo ozbiljnija nego što to građani mogu i naslutiti jer nezavisnost Kosova dolazi u vezanoj fazi procesa dezintegracije SFRJ, odnosno nakon otcepljenja bivših republika stigla je na red i autonomna pokrajina, i niko ne može garantovati da je tu kraj priče raspada više Jugoslavije. SAD i EU su priznavanjem nezavinosti Kosova ponovo neodgovorno uvele nestabilnost na ovim prostorima, s tim što su uvažile samopredeljenje albanskog naroda na Kosmetu, ne dajući garancije da i drugi narodi koji su u poziciji manjina neće slediti njihov primer. A to jeste ozbiljna pretnja, ne samo što se tiče Srbije već i cele regije, od Makedonije do BiH. Zato politika SAD i EU gradi duboku nestabilnost na Balkanu i otvara mogućnosti za nove sukobe. Kada se sve to ima u vidu, tek onda postaje jasno kuda vodi sadašnja politika srbijanske političke elite, SAD i EU. (Lj. Malešević)

UOKVIRENO

Politički marketing

Ako ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić sam priznaje da je obezbeđivanje većine za srpsku rezoluciju o KiM u Generalnoj skupštini UN „nemoguća misija“, šta onda realno možemo očekivati iz Vašingtona?
– To je pitnje na koje odgovor treba da da Vlada Srbije i ostali kreatori rezolucije. Za mene je to samo produžetak političkog marketinga koji se već duže sprovodi u Srbiji, gde se stvara slika da je najbolje za nas da posle „poštene“ borbe prihvatimo realnost da je Kosovo nezavisno. Za to je potrebno pokazati da je politička elita – i vlast i opozicija – dala sve od sebe u toj borbi, a da su velike sile ipak svemoćne i prejake pa nam ništa drugo do časnog gubitka nije ostalo. Rezolucija može biti i temelj za izbegavanje odgovornosti za sve što se dešava. U suštini, predlog Srbije ne predstavlja veliku i značajnu pretnju interesu velikih sila već je pre iritacija njihovim sujetama jer da smo im stvarni problem, ovakva rezolucija ne bi bila ni podneta pošto bi oni upotrebili nešto od svog već poznatog „arsenala“ a mi se pred njim povukli.
 

* naslov FBD