KOSOVSKI RAKURS: ZAŠTO SRBIJA POPUSTITI NE SME

POLITIKA, Beograd, Srbija,  17. avgusta 2010.

Iako je od „savetodavnog mišljenja” Međunarodnog suda pravde prošlo skoro mesec dana, u trenutku dok pišem ove redove nema još ni jednog jedinog novog priznanja kosovske nezavisnosti. Doduše, bojim se da lavovska zasluga za to pripada srećnoj okolnosti da je u UN kao i u većem delu sveta trenutno sezona godišnjih odmora. A još više činjenici da su sponzori kosovske nezavisnosti i autori ovog mišljenja, izgleda, precenili snagu i težinu odluke MSP-a. Verovali su da je sve gotovo i da će visoki autoritet Suda pravde već sam po sebi izazvati lavinu novih priznanja. Ne. Mišljenje MSP-a je u očima većine sveta samo još jednom ogolilo prirodu međunarodnih odnosa, a ugled „međunarodne pravde” će nakon ovoga biti sigurno na još nižim granama. Zato će i ubuduće svako novo priznanje Kosova – kao i većina prethodnih –uglavnom biti samo posledica brutalnog pritiska, ucene ili korupcije od strane SAD i ostalih zapadnih zemalja, a „presuda” MSP-a, u tom smislu, neće predstavljati mnogo više od jednog dobrodošlog alibija.

Uostalom, veruje li neko da su Belize, Palau, Nauru, Vanuatu i Maršalska Ostrva priznali Kosovo nakon što su detaljno i svestrano proučili slučaj? I da li će, eventualno, priznanje Pakistana, Tonge ili Sent Vinsenta i Grenadina biti rezultat njihovog priklanjanja suptilnoj argumentaciji koju je u ime većine u MSP-u izložio japanski sudija Ovada?

Pomalo slično onome što se srpskim vlastima redovno dešava kada sliku koju joj serviraju kontrolisani mediji tretira kao istinit opis stvarnosti, tako su, izgleda, i Amerikanci, Britanci i ostali poverovali da je ona pravna petljavina koju je sudija Ovada pročitao, a koja je manje-više samo veran prepis američkog podneska, zaista destilat međunarodne pravde i da oni u to ne treba dalje da se mešaju. E, pa prevarili su se. No, čim se vrate sa odmora i pogledaju nepovoljan saldo novih priznanja uvideće grešku i baciti se na posao.

Ipak, ne može se poreći da je naša diplomatija uspela da se malo pridigne nakon onoga što je po svim obeležjima delovalo kao klasičan nokaut. Malo ko je ovde uopšte primetio uspešan nastup Bože Đelića (inače, potpredsednika vlade zaduženog za evrointegracije) na samitu afričkih država, a ni on sam se, iz razumljivih razloga, tom turnejom nije previše hvalio. Vuk Jeremić je u Njujorku, najpre u Savetu bezbednosti, a onda na sastanku nesvrstanih na najbolji mogući način pokušao da amortizuje nepovoljne posledice odluke MSP-a. Takođe, Rusija, Kina, Indija i svih pet članica EU koje nisu priznale Kosovo saopštili su da se u njihovom stavu ništa ne menja ni nakon odluke MSP-a. Srpske pozicije u Savetu bezbednosti se nisu pogoršale i on, kako je rečeno, ostaje naša „sigurna luka”.

Ali ne smemo prenebregnuti ni činjenicu da u svakom trenutku širom sveta diplomatski predstavnici najmoćnijih zapadnih zemalja aktivno rade za kosovsku stvar. Kada je britanski premijer nedavno boravio u Pakistanu prva tema njegovog ne baš prijatnog razgovorasa domaćinima bila je saradnja delova pakistanske obaveštajne službe sa talibanima, a druga – zahtev za priznanje Kosova. Isto tako, u našim medijima je gotovo nezapaženo promakla vest da je prilikom poslednjeg samita Organizacije američkih država bivši američki predsednik Bil Klinton lično lobirao za kosovsku nezavisnost, kao i to da se u poslednje vreme na važnim međunarodnim skupovima kosovski Albanci redovno pojavljuju kao članovi američke, francuske ili britanske delegacije. Zna li šira srpska javnost kako je izgledao dijalog između srpskog ministra spoljnih poslova i britanskog predstavnika na poslednjoj sednici Saveta bezbednosti? Dok smo, sa druge strane, do tančina upoznati kako je došlo do sukoba i pomirenja Saše Popovića i Željka Mitrovića. (A pri tome je sednica SB bila javna, dok su pregovori između čelnika Granda i Pinka bili tajni i odvijali su se, valjda, na nekoj privatnoj jahti u blizini Mikonosa ili nekog sličnog grčkog ostrva). I sve dok je tako, nema te rezolucije koja će nam Kosovo vratiti, pa sve da su je u četiri ruke pisali Vojislav Šešelj i Vojislav Koštunica i sve da je usvoji trocifren broj članica UN.

Sada se opet čuju glasovi kako je srpski predlog rezolucije loš. Vraga je loš. Da je loš ne bi se toliko upinjali da ga izmene, ne bi toliko pretili i ne bi se toliko uskomešale lokalne medijske i političke agenture. Uključujući i one kvazipatriotske, zadužene za dizanje panike, širenje defetizma i pozive na „Treći srpski ustanak” po internet-forumima. Pa jedni kažu da rezoluciju smesta moramo povući da ne bismo ljutili naše zapadne prijatelje i ostali bez Evrope, a drugi, opet, da treba da odustanemo zato da, s obzirom na verovatnoću poraza, ne bismo zapečatili gubitak Kosova.

Nesumnjivo blag i malo rogobatan, srpski predlog gađa tamo gde je većina članica Generalne skupštine najosetljivija – u princip suvereniteta, nepovredivost granica i osudu jednostrane secesije. A to itekako ima odjeka. Pogotovo tamo, širom Afrike i Azije, gde su međudržavne granice lenjirom povlačili kolonijalni gospodari. Mnoge od tih država nije, razume se, previše briga ni za Srbiju ni za Kosovo, ali su itekako zainteresovane i zabrinute za mogućnost da bi, na tragu kosovskog presedana, secesionistička mečka mogla zaigrati i pred njihovom kućom. Te zemlje će biti izložene velikom, ne samo diplomatskom pritisku da ne glasaju za srpsku rezoluciju, sem ukoliko ona prethodno ne bude „usaglašena” sa Briselom, to jest, potpuno obesmišljena i obezubljena. I ako popuste nećemo im moći previše zameriti.

Ali zato mi popustiti ne smemo. Ako u poslednji čas pristanemo da rezoluciju menjamo, celom svetu će biti jasno da smo to učinili pod pritiskom i ucenom i sa kakvim pravom ćemo onda uopšte kasnije moći da očekujemo od bilo koga drugog da odoli pritisku za priznanje kosovske nezavisnosti? Zato je, dakle, kad smo se već našli tu gde smo, bolje rizikovati poraz koji neće biti naša bruka nego se upuštati u sumnjivu i nečasnu trgovinu zarad, u ovom trenutku, ionako maglovite i neizvesne „evroperspektive”.

Osnovno je da shvatimo da se ovde i sada uopšte ne odlučuje između „Evrope” i „Kosova” nego da je trenutno ulog samo to da li ćemo ili nećemo pokušati da budemo normalna država. Da razlikujemo prijatelje i neprijatelje, da prepoznajemo svoje interese i borimo se za njih u granicama svojih moći. A Kosovo će biti naše onoliko koliko mi budemo u stanju da se za njega „na terenu” izborimo. A taj teren se zove Srbija, a ne Njujork. Taj teren su naša konkretna dela, naša srca i naši mediji. A na njemu, pošteno govoreći, danas stojimo neuporedivo gore nego u Njujorku i UN. I to je ono što me peče i što bi trebalo da nas brine mnogo više od bilo kakvog glasanja u Generalnoj skupštini. (Đorđe Vukadinović)

* naslov FBD