MANIPULACIJE I NEVOLJE VOJNIH PENZIONERA SRBIJE

DANAS, Beograd, Srbija,  16. avgusta 2010.

Vojnopenzionerski svet već punih šest godina muči problem neujednačenih penzija koji je izazvala jedna problematična odluka nadležnog državnog organa. Nakon što je Savet ministara onovremene Državne zajednice Srbija i Crna Gora doneo Uredbu koja je stupila na snagu 1. avgusta 2004. godine, a na temelju koje se imala povećati plata aktivnom sastavu Vojske SCG - po zakonskom automatizmu srazmerno je trebalo povećati i novčana primanja vojnim penzionerima, i, s glave na glavu, mesečno penzionersko povećanje je osciliralo oko brojke od 4.000 dinara.

Međutim, pošto je vojna kasa i u tom trenutku bila poluprazna, ondašnji ministar odbrane Prvoslav Davinić povukao je neverovatno neodgovoran potez (teško je poverovati da je on to uradio bez konsultacija sa g. Mlađanom Dinkićem koji je u ono vreme bio na čelu Ministarstva finansija Srbije, to tim pre ako se zna da je Prvoslav Davinić bio politički kadar G17 plus): njegovom odlukom penzije su povećane samo onim vojnim osiguranicima koji su penzionisani posle 1. avgusta 2004. godine, dok je ona velika grupacija penzionera, njih više od 47.000, ostala prikraćena za tu značajnu povišicu!

I, umesto da su se nadležni državni organi odmah dali u potragu za načinom kako da saniraju štetu izazvanu skandaloznom odlukom, stvari su krenule suprotnim smerom: plitka i bašmebrigovićka pamet državne birokratije ćušnula je problem u zonu zaborava. Tako je jedino članovima one velike grupacije penzionisanih vojnih lica, koji ne samo da su materijalno oštećeni nego su i psihički devastirani, ostalo da se uporno, najvećma tužbama bore protiv države ne bi li ostvarili svoja prava. Praksa, nažalost, pokazuje da je Udruženje vojnih penzionera Srbije (UVPS), sa predsednikom Ljubomirom Draganjcem i potpredsednikom Svetomirom Obrenčevićem na čelu, njihova jedina uporišna tačka, odnosno, jedina institucija koja istrajava u nastojanju da ispravi ovu državnu krivu Drinu.

I tek 30. 11. 2007. godine Ministarstvo odbrane svojom odlukom, koju je doneo ministar Dragan Šutanovac, stalo je na kraj diskriminacionoj praksi tako što su mesečna primanja povećana i onoj velikoj grupaciji penzionera, te su penzije njenih pripadnika, počevši od 1.12. 2007. godine, bile izjednačene sa penzijama pripadnika one male grupe povlaštenih koji su umirovljeni posle 1. avgusta 2004. godine. Ali time je tek bilo načeto rešenje penzionerske kvadrature kruga, jer: ostao je nenamiren dug za više od 47.000 penzionisanih osoba koji se nataložio u periodu između 1. avgusta 2004. i 30. 11. 2007. godine, a to je oko 40 mesečnih rata od oko 4.000 dinara za svakog od njih u proseku, plus kamate.

Verovalo se da će usvajanjem Zakona o Vojsci Srbije, koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine, to pitanje biti definitivno stavljeno ad acta, budući da je opterećivalo i aktuelnu vlast i vojnopenzionersku populaciju. Utoliko pre ako se zna da je stavom 2. člana 193. rečenog zakona Vlada Srbije bila obavezna da smisli način i dinamiku „izmirenja obaveza“ prema pomenutoj penzionerskoj grupaciji, ali od toga nije bilo ništa. Tako penzionerima nije preostalo ništa drugo nego da tužbama krenu na nadležnu ispostavu države Srbije, to jest na Fond SOVO. Prema podacima Udruženja vojnih penzionera, do 30. juna 2010. protiv Fonda je podneto gotovo 30.000 tužbi „radi naplate neisplaćenog dela pripadajućih penzija“.

Fond SOVO i sudske institucije valjda na svim nivoima na sve su načine nastojali da osporavaju i usporavaju parnične procese. Budući da se godišnje pravosnažno okončava oko 1.450 parnica, nemali broj umirovljenih vojnih veselnika mogao bi dočekati pravdu tek na onome svetu. Pa ipak, sve do čuvene reforme pravosudnog sistema u Srbiji parnični sporovi su nekako taljigali i do 30. marta 2010. pozitivno je rešena 4. 341 tužba, odnosno isplaćen je „neisplaćeni deo pripadajuće penzije“, zajedno sa kamatama i svim troškovima 4.341 penzioneru!

Međutim, od reforme proces je potpuno zamro. Prema informacijama iz UVPS, Fond SOVO služi se „svim dopuštenim, ali i nedopuštenim sredstvima“ u „odugovlačenju sudskih postupaka“. Primera zarad (opet prema informacijama iz UVPS), 15. juna ove godine sastali su se direktor Fonda SOVO pukovnik mr Milojko Milovanović i predsednica Prvog osnovnog suda u Beogradu gospođa Tanja Šobot kojom su prilikom utanačili „niz mera“ e da bi „uskladili dinamiku okončanja postupaka sa finansijskim mogućnostima Fonda SOVO“. Naravno da je takva rabota nedopustiva i po ovozemaljskim i po Božijim zakonima. Potom, Fond je Višem sudu u Beogradu uputio više od 1500 žalbi na prvostepene presude, ali ih Sud, po svemu sudeći, i ne „uzima u razmatranje“, što takođe spada u strategiju i taktiku „odugovlačenja postupaka“.

Penzioneri neće odustati od napora za ispravljanjem nepravde koja im je učinjena glupošću prethodnih vladajućih garnitura, pa makar se taj sizifovski posao protegnuo i do Strazbura. (Stipe Sikavica)

* naslov FBD