BOGATI  ROD I ŽETVA  POLITIČKOG  UDVORIŠTVA  U SRBIJI

BLIC, Beograd, Srbija,  08. avgusta 2010.

Spoljna politika Srbije čija su dela promašeni proces pred MSP i najavljena rezolucija u UN proizvod je neformalne i od javnosti nekontrolisane družine okupljene oko kabineta predsednika Tadića, odakle je Vuk Jeremić delegiran za ministra spoljnih poslova – kaže u razgovoru za „Blic nedelje“ Vesna Pešić, poslanica i predsednica političkog saveta LDP.

– Sistem političkih institucija je urušen, što se najbolji vidi po tome što Vlada, kao ključni politički organ koji bi trebalo da vodi politiku države, ne vodi spoljnu politiku, već je uslužna delatnost kabineta predsednika Republike. Tako nam sada ne funkcionišu ni Vlada ni premijer niti Parlament, a političkom scenom na kojoj nikada nije ustanovljen stvarni politički pluralizam vlada udvorištvo oko budućih koalicija, odnosno raspodele komada vlasti po strankama. Demokratska stranka je zavela jednu vrstu većinskog apsolutizma i niko im se ne protivi, niko ne sme da ih zbog toga kritikuje jer se svi nadaju da će biti njene „udavače“ i s njima u koaliciju.

Kakve su posledice takve politike?

– Politika koju vladajuća koalicija na čelu sa DS sprovodi pojela je sve, dnevno se guše nezavisne institucije, nema podele vlasti, nema demokratske javnosti, nema pluralizma, pa zato nema ni društvene dinamike. Zbog toga situacija izgleda okamenjeno, kao mrtvo more. Srbija nije uspela ni u ekonomskoj ni u političkoj tranziciji. DS danas više nema relevantnu opoziciju koja može da je kazni za pogrešnu politiku, pa tako nema ni efikasnog kontrolora vlasti. SNS se dosetio da kaže i mi smo isto što i DS, i mi smo za „Kosovo i EU“ i tu je procvetala nova ljubav. Zato se vlast raskomotila i svakodnevno „buši institucije i zavodi institucionalni haos“.

Šta bi trebalo da nam poruči svojevrsna podvala s amandmanom Vladana Batića o duplim funkcijama?

– Poručuje da je vladajuća koalicija, inače zadužena za javne poslove, prevashodno koncentrisana na održavanje vlasti i zato po svaku cenu hoće da održi gomilanje funkcija svojih političara koje im obezbeđuje neformalnu moć i finansijske interese. Govori nam i to da je vlast gotovo alergična na nezavisne institucije i gleda da ih potkopa koliko god može. A može mnogo, gotovo su sve potkopane. U ovom slučaju se radilo o potkopavanju Agencije za borbu protiv korupcije. Uspešno su obavili posao.

Kako je moguće da ogroman broj zakona Vlade koji zatim prođu i u Skupštini završavaju na Ustavnom sudu uz obrazloženje da je njima legalizovana korupcija?

– Zato što se kroz zakone proturaju interesi vladajuće klike koja se često pogrešno naziva „elita“. Ta klika se osilila jer nema nikakvu kontrolu, ugušila je javnost i proglasila se nezamenljivom. Zakone kroji kako njoj odgovara, njenim finansijerima, pa i neformalnim društvancima i prijateljima s kojima se druži. Građani su im dosadni i služe samo za glasove koji se već uveliko kupuju. Kad se vlast raspojasa, ona ne sluša upozorenja da pojedine odredbe u zakonima koje predlaže Skupštini krše Ustav. Pošto se to radi namerno, a institucije i društvo nemaju snage da to spreče, onda nema druge nego da se svaki čas stigne do Ustavnog suda.

Jedan od takvih zakona je i Zakon o informisanju, za koji vi i Žarko Korać, nasuprot ostalim poslanicima LDP, niste glasali. Da li primeri usvajanja neustavnih rešenja bacaju senku na rad Skupštine i ono dobro što poslanici urade?

– Ma kakva senka! Skupština je deo jednog korumpiranog funkcionisanja čitavog sistema vlasti. Ona je tu poslednja i najmanje uticajna karika. Ali, bez njenog glasanja se ne može. Pošto ona bira rukovodioce nezavisnih institucija, možete zapaziti da su iz vladajuće većine postavljeni „snajperisti“ za bušenje nezavisnih institucija i „skidanje“ njihovih rukovodilaca. Glavni „snajperista“ je već famozni Boško Ristić, predsednik Zakonodavnog odbora i funkcioner DS. On vam je na osnovu te funkcije svuda namešten da namešta mine nezavisnim telima, uključujući reformu pravosuđa. Najnovije je da je preko Poslovnika progurao mogućnost da Skupština, odnosno njegova stranka i vladajuća većina, može da smenjuje rukovodioce nezavisnih institucija! One koji hoće pošteno da se bave svojim poslom, kao što su ombudsmani Janković i Šabić. Nažalost, Skupština se u javnosti ne napada zbog Ristića, nego zbog popijenih kafa i tobožnjih enormnih zarada. A kada poslanici pokušaju da se izbore za pristojne zakone i institucije, najčešće naiđu na zid ćutanja i ostaju bez podrške javnosti i medija. Pokušavamo pomoći i građanima koji više nemaju kome da se obrate i potpuno su nemoćni. Sud je zakrčen, službe ne rade svoj posao. Sistem je takav da im ne možemo pomoći, sem da i sami tražimo vezu u „našim“ ili „tuđim“ partijskim opštinama.

Ima li izvesne doze licemerja u tome kako se vlast zaklinjala u odluku Međunarodnog suda pravde sve do trenutka kada je ona doneta na štetu naših htenja? Kako je moguće da je s porazom ona postala nevažna?

– Dok je javnost pumpana kako ćemo odneti veliku moralnu pobedu u MSP, sa manje galame je licemerje o kome govorite najavljeno. Nekoliko puta je ministar Jeremić rekao da i ako MSP donese negativnu odluku za Srbiju, da se ništa neće izmeniti jer odluka nije obavezujuća, odnosno da će se nastaviti ista politika prema Kosovu. Odgovornost nadležnog ministra i pregovaračkog tima za debakl Srbije se takođe ne pominje. Tadić je priznao da se kosovska politika vodi u njegovom kabinetu i da je Jeremić puki izvršilac i dobar drug. No, očito je da je spoljna politika Srbije na platformi „i Kosovo i EU“ zalutala i izgubila kompas. Spas čekamo od nesvrstanih zemalja, pa trčimo po svim kontinentima, da bi se nekako izvukla Rezolucija koju smo podneli Generalnoj skupštini UN. Više se ne zna gde je to Srbija zapucala. U stvari vlast je samo kupovala vreme, a to u prevodu znači da se narod u velikoj meri zavlači tom temom.

Sve vlade od 2000. do danas na pitanju Kosova gradile su političke identitete, dobijale izbore, kupovale vreme. Za to vreme narodom na Kosovu je manipulisano do krvavih sukoba, a u najtežim trenucima su ostavljani na cedilu.

– Manipulacija iz Beograda je konstanta svih dosadašnjih politika. Narod tamo nema kud, nema hrabrosti da afirmiše svoje interese, i uspravi se kao samostalan faktor i partner Beogradu. O Srbima na Kosovu se ipak ne može govoriti uopšteno, sem što je kosovsko siromaštvo konstanta. Srbi u severnom Kosovu žive kao da su u Srbiji, očekujući da će doći do podele i da će ta teritorija pripasti Srbiji. Sem običnog sveta, tu ima i kriminalizovanih i korumpiranih grupa pod zaštitom pojedinih partija; ima i mnogo ljudi koji rade za državnu bezbednost, a razmileli su se i najgori kadrovi SPS-a i JUL-a. Srbi južno od Ibra su u teškoj situaciji. Zato su realniji i spremniji za komunikaciju. U novim opštinama su izašli na lokalne izbore po „kosovskom sistemu“, shvatajući da im opstanak zavisi koliko od Beograda, toliko od komšija Albanaca i međunarodne zajednice. Pretpostavljam da znate da se iz budžeta izdvaja za plate pola miliona evra, a neki primaju novac iako ne žive na Kosovu, ili su u radnom odnosu i imaju više plata. Ali je generalno svima teško jer služe za pokriće budućnosti koje nema, a siromaštvo je ogromno.

Šta naša vlast očekuje od nove rezolucije pred UN?

– Ta rezolucija je neobavezujuća. Čak i ako bi bila usvojena do poslednjeg slova kako ju je sročila naša vlast, što nije verovatno, i u tom slučaju je reč samo o „ moralnoj pobedi“. Slično ovoj koju smo očekivali od Međunarodnog suda pravde. No, iza toga stoji politika vlasti koja se verovatno šapuće tamo gde treba. Ove „moralne pobede“ planirane su da bi se sprečila nova priznanja Kosova, te da bi se Albanci prinudili na nove pregovore o statusu. Ako bi do toga došlo, što nije verovatno, naša vlast bi tražila sever Kosova i još neke stvari. To se podrazumeva pod „kompromisnim rešenjem“ o kojem Tadić i Jeremić govore.

Mislite li da oni koji insistiraju na toj rezoluciji zaista očekuju da će ona promeniti situaciju?

– Sve su to računice bez krčmara. Mene brine što je Kosovo više tema nego što je realan problem koji treba rešiti. Kosovo je preko reda nametnuto kao prepreka na putu ka Evropi a da se prethodni „uslov svih uslova“ gura pod tepih. To je predaja Mladića. EU od tog uslova neće odstupiti. Tu stvari ne stoje dobro. Kosovo jeste problem, ali se ne sme koristiti kao izgovor da Srbija zaluta na duži rok i ne nađe svoje mesto u regionu, u Evropi i NATO. Kada se tu prikoči, onda se koči i tamo gde je najvažnije: u izgradnji solidnih institucija koje služe potrebama građana, ali i njihovom poštovanju.

UOKVIRENO

Dug put do EU

U srpskoj javnosti se odvajkada insistira na visokim političkim temama, a prošlo je devet godina u kojima ni najosnovnije uslove za integracije u Evropu nismo ispunili.

– S ovakvim „probušenim“ institucijama i zakonima, sa utihnulim medijima, s ovakvom korumpiranom tranzicijom i gubljenjem poštovanja za običnog čoveka-građanina, Srbija će se dugo probijati kroz te svoje močvare ka EU. Ali, sama ta mogućnost – to da postoji ta šansa za Srbiju, jeste nekakva sreća za koju se možemo uhvatiti i uporno je gurati. To guranje napred, valjda, neće presušiti, iako je danas usahlo. Ali do sada nikada nije nestalo. Problem je što je gurka nedovoljno jaka da Srbija stigne tamo gde joj je mesto.

* naslov FBD