SRPSKE ZABLUDE

DANAS, Beograd, Srbija,  05. avgusta 2010.

Posrtanje i lutanje Srba i Srbije se nastavlja. Pouke iz prošlosti nisu vredele ništa. Surova istina je da Srbija nema ni intelektualnu ni političku elitu, ljude koji su kadri da odgovore na izazove savremenog sveta. Ono čime Srbija danas raspolaže jesu politikanti. Uglavnom slabo obrazovani, moralno potkupljivi, neopisivo osioni i bahati, umislili su da su važni i da zaista o nečemu bitnom odlučuju. Uporno su nas ubeđivali, pa čak i „pretili „ da će ispraviti svetsku nepravdu i pobediti sve neprijatelje Srbije, oličene u SAD. Neprijatna odluka MSP bila je očekivana za sve osim za vlast u Srbiji.

U međunarodnim odnosima oduvek je vladalo pravilo da onaj ko raspolaže većom silom može drugom nametati svoje interese ili svoj red stvari. U moderno doba, uspostavio se jedan međunarodni poredak kao način da se usmeravaju odnosi u svetu. Ni ovaj poredak nije zasnovan na ravnopravnosti svih uprkos javnom zaklinjanju u univerzalnu jednakost. Najveći svetski narodi određuju pravce i propisuju obavezna pravila ponašanja. Mali narodi imaju izbor da ta pravila prihvate i u postojećim uslovima pokušaju da ostvare svoj interes ili da se sukobe sa unapred izvesnim ishodom-porazom. Ovo svakako ne znači da se u savremenom svetu sve natura silom i pretnjom. Postoji jedan širok prostor u kojem mali narodi mogu delovati u skladu sa svojim potrebama. Od njihove veštine i snalažljivosti zavisi koliko će u tome biti uspešni.

Najbitnija od svih jeste veština da se velike sile pridobiju za sopstvene ciljeve. Zrelost jednog naroda i države meri se po njihovoj sposobnosti da trezveno procenjuju svoje snage i mogućnosti. Svima je poznato da sudbina Srbije, kao uostalom i čitavog današnjeg sveta u najvećoj meri zavisi od SAD. Politički odnosi sa SAD su posle pada Miloševića popravljeni, ali ne i potpuno normalizovani. Nije zgoreg podsetiti da je Vašington najveće središte svetske sile i uticaja. To je mesto u kome se nalaze 172 inostrane ambasade i donose najznačajnije odluke za čitavu planetu. Poklonici ili protivnici Amerike trude se da stignu do samog vrha i budu što bolje obavešteni o planovima američke administracije.

U prošlim vremenima diplomatija je bila stvar skrivenih odnosa, susreta i pregovora. Danas, ona je okrenuta publici. Moderna diplomatija postavlja drugačije zahteve i traži drugačije osobine nego što je nekada bilo. Uspeh u dobroj meri zavisi od medija i javnih nastupa. Samo onom diplomati koji je poznat i prepoznatljiv otvaraju se kapije centara moći i odlučivanja. Pitanja koje se nameću po logici svari glase, da li iko zna ko je ambasador Srbije u Vašingtonu? Šta su mu zadaci i ciljevi? Na osnovu kojih kvaliteta i kriterijuma je on izabran i poslat u središte najveće svetske sile da zastupa interese ove zemlje? Kakav mu je učinak?

Srpska diplomatija ima neke druge važnije poslove od brige šta smera i planira Vašington. Nažalost, pogrešne! Činjenica je da SAD vode nedoslednu politiku, primenjujući različite aršine za sebe i za druge. Međutim, upravo ta osobina potvrđuje da SAD idu stopama svojih imperijalnih prethodnika. Amerikanci ljude koriste i odbacuju shodno svojim interesima.Čim se okonča potreba za saradnjom određene osobe, prestaje i američka zainteresovanost za tu osobu.

Na podršku i obećanje Amerikanaca nekada su se pozivali Nebojša Čović, Momčilo Perišić, pokojni Vuk Obradović i Dušan Mihajlović. Svi oni prosto su nestali sa političke scene. Poznato je da i danas nekoliko srpskih političara igra na američku kartu, računajući da je oslonac s druge strane Atlantika najveći garant za opstanak na vlasti ili najjače oružje u osvajanju vlasti. Njihovo naivno verovanje u pokroviteljstvo Vašingtona po pravilu će se završiti razočaranjem. Malo je onih u svetu koji imaju neprekidnu naklonost SAD. Tužno je što se ni na sopstvenim greškama nismo naučili. Preostaje nam da i dalje tavorimo u mutnim i nesigurnim vremenima i sa strane gledamo kako nas drugi pretiču. Razlog za to leži u nama, a ne u nekom drugom! (Milovan Jovanović )