SRBIJA: GROZNO STANJE STVARI

POBJEDA, Podgorica, Crna Gora, 19. april  2011.

Savremenu politiku, u najgrubljim crtama, karakteriše trojstvo liderstva, ideologije i društvenog aktivizma. Srbija je ostala bez lidera sa solidnim obrazovnim, profesionalnim i porodičnim uporištem. Predsednik Tadić ubrzano troši drugi mandat. Iz političkih partija su proterani, ili sramno marginalizovani stručnjaci koji se pogrdno nazivaju intelektualcima, reliktima davno prošlog vremena, ideološkim žonglerima, lažno moralnim veličinama.  Da su „svi isti“, takođe je jedna od praznih opštenarodnih floskula, u nesposobnosti političkog društva da, nezavisno od liderstva odredi prioritete.

Srpska ideologija zapravo odražava svoj liderski deficit, i svodi se na populistički nacionalizam i državni kapitalizam kao okvire klijentelizma, korupcije i manipulacija javnim mnenjem.

Napokon,  nema ni svesti o ličnoj, društvenoj odgovornosti koja nalaže politički aktivizam kao sferu uticaja na važne odluke i putanju budućnosti sopstvene porodice, ne samo lokalne zajednice ili nacije, svejedno. Nepostojanje te svesti i takve odgovornosti takođe se objašnjava provincijalnim, balkanskim, istočnjačkim defetivizmom, da su svi isti, da je sve „grozno“, i biće samo gore.

Štrajk glađu i žeđi lidera najopopularnije političke partije, i ozbiljnog pretendenta za preuzimanje naredne administracije nakon izbora koji se nadvijaju poput crne, preteće pijavice, koja nenadano menja mesto i vreme gde će i kad udariti, trebalo bi da je dodatno razjasnio obezljuđenost, bezidejnost i društveno mrtvilo srpske politike. Ako ništa drugo, T. Nikolić je svojom odlukom, koja se, budući namenjena pritisku da se izbori održe nekoliko meseci ranije, političke odnose učinio dodatno složenijim, zamršenijim, smutnim i bizarnim. Dok izlazak iz narastajuće političke krize nameće sve jednostavnija rešenja, koja se odnose i na politički identitet Srbije, i na konkretne političke odluke koje se takođe samo odlažu kako se ne bi poremetila uspostavljena struktura partokratije, klijentelizma i korupcije.

Bez obzira na okolnosti u kojima su mediji i politički analitičari uterani u pomenuti zabran interesa i manipulacija, veoma je znakovito njihovo slaganje da je takav oblik političkog pritiska preteran, da neće doprineti popuštanju napetosti niti uspostavljanju demokratskog dijaloga, ili da je najavljeni 18. decembar termin izbora koji bi se zasnivao na konstruktivnom dogovoru Demokrata i Naprednjaka na platformi evropske kandidature i ubrzanja reformi i integracija.

Kad sam prethodno pomenuo opšti politički identitet Srbije, podrazumevao sam upravo pokretanje evropskog zakonodavstva koji bi otvorilo tržište, liberalizovalo ekonomiju, politiku i kulturu, pojednostavilo ulaganja, podstaklo i berzu i obnovu malih i srednjih preduzeća, restituciju i denacionalizaciju, izmene u izbornom sistemu, najzad i novu reformu pravosuđa, obrazovanja i zdravstvenog sistema, tri domena  u kojima je, u malim i nerazvijenim sistemima, uloga države zaista delotvorna. Ili da Srbija postane ruska gubernija, sa odobrenjem Rusije ili bez takvog dogovora, s prethodnim uređenjem odnosa sa Evropskom unijom koja će se, u takvim okolnostima, suočiti sa izazovom novih desetina hiljada ekonomskih, potom I političkih izbeglica, i iz Srbije, i iz onih oblasti u regionu u kojima je važan njen politički i ekonomski uticaj. Dobro bi bilo, u svemu ovome, da postane očigledno da je „srednji“ put između evropejstva i putinizma još jedna od manipulacija koja se ne može unedogled smatrati strateškom odlukom koja, u tipičnoj balkanskoj papazjaniji, u blatu zaostalosti laži, uvezuje Evropu i Aziju, demokratiju i tiraniju, slobodnu ekonomiju i autarhiju.

I najoprezniji, najdosadniji, najisprazniji „analitičari“ najavljuju ulogu „stranog faktora“, zapravo „neku intervenciju iz Evropske unije“. Srbiji su zaista potrebne konkretne političke odluke, i mehanizmi za njihovo sprovođenje, ma kakve one bile. Spekuliše se kako bi visoki predstavnici EU mogli da ponude rešenje koje bi bilo prihvatljivo za sve. Ne samo ono koje se odnosi na datum izbora, koji je, između ostalog, u senci Šešeljevog povratka iz Haga, još jednog cunamija i Miloševićeve epohe i vremena koje je zatim nastupilo.

I dok partijski drugari i koalicioni patneri, dok jedu i piju, sramno i neljudski bodre Nikolića na putu koji bi mogao biti bez povratka, i koji izaziva oprečne reakcije, takve danijedna nije umesna, ni za Nikolića, niti za posledice, uključujući žrtve, politike koju je vodio najmanje do nedavno, budućnost ne mora ostati ovako sumorna i konfuzna.

Odlučne, čvrste, konkretne akcije Evropske unije, kojoj je prepušten ogroman politički

prostor, mogu Srbiju podstaći da se ubrzano preobrazi, tako da većina u društvu, trenutno zabavljena i svojim ličnim jadom, i najglupljim, najpodmuklijim, najštetnijim političkim idejama, promene razume i prihvati kao sopstvenu priliku, ličnu, profesionalnu, porodičnu: da se pronađe bolji posao, obezbedi prekvalifikacija, deci obezbede bolja škola i medicinska nega, da se poprave putevi i zubi... Tolike su šanse propuštene, da ih nismo u stanju pamtiti, u onom smislu u kojem nas pamćenje služi u mrzovolji

i zlu. (Nikola Samardžić)

* autor je redovni professor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu

**naslov FBD